Nepisano pravilo je da je svaka umetnost angažovana. Angažovani teatar ima oblika onoliko koliko i angažmana. Angažmana ima onoliko koliko i socijalnih fenomena. Socijalnih fenomena ima onoliko koliko i ljudi na ovoj planeti, u svim svojim bojama i različitostima.
Feminizam je kroz svoje talase kroz istoriju imao različite angažmane. Preciznije, od inicijalnog pokreta borbe za prava žena, evoluirao je u društveni pokret koji gotovo da je potpuno izašao iz svojih početnih okvira. Nužno, svaki oblik društvenog angažmana nađe svoj put u umetnosti, te se tako i razvila ideja feminističkog pozorišta. Ipak, šta tačno podrazumeva ovaj termin?
O uticaju feminističkog pozorišta na društvo, njegovom statusu na pozorišnoj sceni, kao i o svemu što ono nosi sa sobom, razgovarali smo sa dramaturškinjom Tanjom Šljivar.
Feminizam je fleksibilan termin, ipak najčešće ga koristimo u političkom kontekstu. Ako uzmemo u obzir da je i pozorište samo po sebi politički akt, šta zapravo danas znači feminističko pozorište i koja su njegova sredstva za delovanje na društvo? Koliko je takav angažman evoluirao od svojih početaka?
Ana Miljanić, koja je jedna od osnivačica CZKD-a, i koja je nakon Borkine smrti iskomplikovala sebi život između dva kontinenta i počela da vodi Centar, je na jednom od naših zajedničkih čitanja u Centru, u seriji „Veštice-nove i stare”, koje smo organizovale sa Björnsonovom, ne-kolektivom umetnica čiji sam deo, rekla da je feminizam zapravo i praksa ‘nasleđivanja’. Tako je ona nasledila nešto u čijem je pravljenju i sama učestvovala. I feminističko pozorište je između ostalog i praksa nasleđivanja - sve to što su naše prethodnice, prababe, babe, veštice, dule, one koje su: izvodile ilegalne i legalne abortuse, crtale po zidovima kuća, fotkale muškarce dok vajaju u studijima, protestovale tokom 90-ih, depilirale jedna drugu uz svetlost fenjera, ili ohrabrivale se međusobno da ne uklanjaju dlake ni sa jednog dela tela i izađu tako u javni prostor, posuđivale uloške i kupovale jedna drugoj menstrualne šolje, vodile pozorišta, borile se za jednake plate u njima, dovodile decu na probe i izvedbe predstava i tu ih dojile i odgajale, sve su to i političke i performativne geste, koje su nama autorkama u savremenom pozorištu ostavljene u nasleđe. Ako nam je već bilo zakonom zabranjeno da nasledimo imovinu - nasleđivale smo performativne prakse i ideje.
Da li se pozorišta u Srbiji zaista otvaraju ka eksplicitnijem predstavljanju ovakvog teatra publici i koliko je i na koji način, zapravo, on zastupljen u regionu? Koji su, po vama, kriterijumi po kojima pozorišta biraju koje predstave sa feminističkim temama da rade i ima li tu ikakvih restrikcija?
Mogu da govorim samo u sopstveno ime, i iz mog iskustva rada ‘s obe strane’ institucionalnog i vaninstitucionalnog pozorišta - mog delovanja, dakle, kao autorke i samostalne umetnice, ali i kao direktorke Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Kada sam tokom 2019. godine bila direktokra Drame, neke predstave sam ‘nasledila’ od prethodnog direktora drame Željka Hubača, neke su bile hibridne - moja prilagođavanja njegovom nameravanom repertoaru, a samo jednu sam uradila od početka do kraja onako kako sam zamišljala. Kriterijumi kojim sam se vodila, su bili ženski autorski tim, odabir proto-feminističkog jugoslovenskog teksta - to je knjiga pisama Maruše Krese, Rade Iveković, Radmile Lazić i Biljane Jovanović, „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever”, te željeni način rada - feministički način rada i uvažavanja svih saradnica i saradnika u procesu. Samim tim što sam žena, moje pisanje za pozorište htela ja to ili ne je feministička gesta, te svi upravnici i upravnice, umjetnički direktori i direktorice moraju onda s tim, sa svim feministkinjama u meni, i oko mene da „izađu na kraj’’. Takođe sam, tokom prošlog semestra u Beču, vodila seminar iz dramskog pisanja na Fakultetu za primenjene umetnosti, i kao krovnu temu sam odabrala postjugoslovensko žensko dramsko pismo na temu majčinstva, najšire moguće shvaćenog. Rezultat mog istraživanja je bio zaista fascinantan, i sama sam otkrila nove i zanimljive tekstove mojih koleginica pripremajući taj kolegij, tako da - polje je aktivno i vibrantno i žudi za novim i novim glasovima, uvek.
Autorski tim predstave „Kao i sve slobodne djevojke”, Atelje 212
Kakav je položaj dramaturškinja u odnosu na dramaturge u struci i postoji li tu i dalje znatna neravnopravnost? Ima li razlike u tome kako se rodna ravnopravnost u radu u pozorištu tretira u našem regionu i u svetu?
Iskoristiću priliku da preporučim predstavu „Svet bez žena”, koleginica Olge Dimitrijević i Maje Pelević, koja će se premijerno izvesti na ovogodišnjem BITEFU, a koja se bavi upravo tim temama - statistikom koja je uvek i odraz politike. Ali, uvek i pre svega preporučujem knjigu Ane Dubljević „Feministički porno-pejzaži: o feminističkom dramaturškom mišljenju u praksi plesa i performansa”, koju je dvojezično objavila Stanica, servis za savremeni ples. Tu Ana, vrlo detaljno, iznutra i iz prakse, ali čitljivo i razumljivo i za zainteresovanu čitateljsku publiku neprofesionalaca, objašnjava termin po termin: dramaturgija, pogled, muški pogled, ženski pogled, pornografija, koreografija, pa onda dodaje prefiks feministički nekim od pobrojanih pojmova: feministička dramaturgija, feministička pornografija, feministička koreografija. Mislim da je to veliki i važan doprinos savremenom diskursu i mišljenu o dramaturškom poslu u performansu i plesu uopšte, ali i onda vrlo specifično o tome šta je to i šta bi mogao biti, ako već to nije u praksi - feministički dramaturški posao.
Abortus je jedna od evergreen tema u feminističkoj umetnosti - i trenutno izuzetno aktuelna. To je upravo glavni motiv u drami „Kao i sve slobodne djevojke” koja se bavi maloletničkom trudnoćom. Ako izuzmemo realni kontekst drame, postoji li simbolički plan toga što su abortus i trudnoća u drami doslovno kolektivno iskustvo?
S jedne strane, sa kolegom Dimitrijem Kokanovom imam internu foru da se sve u mojim dramama ili desilo ili meni ili nekoj poznatoj ličnosti ili nekom mom prijatelju ili prijateljici ili nekome u autobusu pa sam prečula i zapisala, ili sam prisvojila i preradila iz drugih prevashodno ali ne isključivo tekstualnih izvora. Tako da je sve u mojim dramama, iako deluje pomereno, preuveličano i ironizovano mojim stalnim zabavljanjem same sebe sopstvenim komplikovanijim jezičkim konstrukcijama - zapravo vrlo doslovno, te da tu metafore gotovo da ne postoje. Primjer je fetus koji govori na samom početku drame „Kao i sve slobodne djevojke” - to nije nešto što sam zamislila, izmaštala, niti je moja antropomorfizacija fetusa zarad nekog umetničkog postupka ili političke poruke, pa čak ni kritika pro-life pokreta, već je to nešto čemu sam kao trinaestogodišnjakinja i sama prisustvovala. Nastavnik vjeronauke pozvao nas je na seminar na kom je sveštenik usred Banskog dvora, jedne od najznačajnijih institucija kulture u Banjaluci pustio kasetu s koje se čuo odrasli ljudski muški glas koji govori tekst koji je neko napisao za fetus u trenutku u kom se abortus izvršava, a sve ne bi li nam valjda svima smučio živote ili šta? - ne bi li nam objasnio da je on (fetus, odrasli muškarac u ulozi fetusa ili sveštenik?) taj koji o našim tijelima ima da odlučuje. U tom smislu, simbolički plan mojih drama je u najmanju ruku sumnjiv i meni samoj. :)
Kakav je izražajni ton dramaturškinja danas, a koje su neke univerzalne osobine ženske dramaturgije koje su opstale kroz vreme?
Mislim da su identitetske politike danas preuzele primat nad klasnim pitanjima, i svedoci smo atomizacije borbi različitih društvenih pokreta, a to je naročito izraženo i vidljivo u tako specifičnom društvu kao što su Sjedinjene Američke Države, a iz kog potiče najdominantnija popkultura kojom se svi neprestano hranimo i kojom nas hrane.
Najvažniji je, po meni, pokušaj prestanka za borbu za titulu ‘opressed de jour’ i ujednjivanje protiv istinskog i zajedničkog neprijatelja - krupnog kapitala, viška vrijednosti i onih koji ga prisvajaju i imaju vlasništvo nad njim. U tom smislu u feminističkoj književnosti, dramaturgiji, filmu, pozorištu imamo već sasvim dovoljno priča o subordinaciji, povrijeđivanju, nasilju, ućutkivanju, istorija opresije iako nije beležena sistemski jer nije ni mogla biti, ipak je zabeležena - naknadno i na osnovu iskustva, življenog i nasleđenog. Ono što osjećam da nam treba je više priča o osnaživanju, više pozitivnih primjera, ako nemaš babu koja je išla na fakultet - izmisli je, ako nemaš rođaku koja je putovala u svemir - napiši je, ako nemaš outovanu lezbejku u komšiluku - outuj se, ako nema dovoljan broj umjetnica u renesansi idi u arhivu i pronađi ih i/ili dodaj im i izmišljene sestre i saradnice, i nauči da proričeš sudbinu iz toza, pasulja, tarot karata ali, prije svega iz sopstvenog bankovnog računa.
Predstava „Orlando”, Foto: Narodno pozorište u Beogradu
Predstava „Orlando” postavljena u Narodnom pozorištu u Beogradu nastala je po romanu Virdžinije Vulf, koji važi za feministički klasik i bavi se upravo još jednom univerzalnom temom, pitanja roda i rodnih uloga. U čemu leži angažman ove predstave?
U ovom romanu zabeležena je i prva zvanična upotreba zamenice „they/oni” za one osobe koje ne žele da se označe kao pripadnici/pripadnice niti jednog od dva uobičajena roda, kako gramatička tako i „izvedbeno-identitetska”, a koja danas dobija sve širu upotrebu, naročito u trans zajednici. Zanimljivo je, pak, da je Orlandova sudbina kao žene u odnosu na njenu/njegovu sudbinu kao muškarca radikalno promenjena pre svega činjenicom da više nije bila naslednica porodičnih plemićkih titula, kuća, novca i imanja. I upravo to je u vezi s temom o kojoj sam već pričala - sa savremenim trenutkom u kom politička prava imaju apsolutni primat nad ekonomskim. Politička borba, ali i pozorište koje prave autorke i autori zainteresovani za nju, gde ubrajam rado ceo autorski tim predstave „Orlando” (Maju Mirković, Sinšu Ilića, Bojana Đorđeva, Gorana Ferčeca, Luku Papića, Minu Milošević, Čarnija Đerića) trebalo bi da uzima tu diskurzivnu složenost u obzir i menja je na terenu.
Zašto su nam važne žene kao autorke u pozorištu i koja poruka leži u srži onoga što nam one predstavljaju kroz kaleidoskop svog autorskog rada?
Zato što je važan pluralizam iskustava, i umetnost će zauvek ostati nepotpuna ako ne uključi sve divergentne glasove: romske, imigranstke, ženske, radničke, i u nekom utopijskom momentu i biljke, životinje, minerale, veštačku inteligenciju, mrtve, pretke, potomke, sve one prethodnike: umjetnice i umjetnike, arhitekte, borkinje i borce, partizane, koji su i meni omugućili da sad na ovo pitanje na ovaj način odgovaram.
