Miloš Vlalukin rođen je 1980. godine u Beogradu, dok je glumu završio na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Predraga Bajčetića, poznatijoj kao „Bajčini svedoci”. Na filmskom platnom ostvario se u mnogobrojnim ulogama od kojih su najpoznatije uloga Sime u filmu „Sutra ujutru”, Miloša u „Miloš Branković”, dok je televizijskoj publici poznatiji kao Zigi iz serije „Jutro će promeniti sve” i Laki u „Ono kao ljubav”. Trenutno je član ansambla pozorišta Boško Buha,pređašnje je igrao u Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Dušku Radoviću i Bitefu. Bio je učesnik emisije VIP Survivor, koja se emitovala 2010. godine.
Tokom 70 godina postojanja, pozorište „Boško Buha” važi za jedno od najvažnijih pozorišta za decu u kom su odrastale generacije beogradske dece. Koliko je, sa jedne strane, zahtevno, a koliko je zadovoljstvo pratiti odrastanje generacija kroz pozorišne predstave?
Žao mi je što nismo mogli da imamo rođendan, tradicija je da se u Buhi proslavlja sve: slave, rođendani, stota, stopedeseta, dvestota izvođenja predstava... Pravi se banket u čast zaposlenih. Na žalost, ove godine nismo uspeli da organizujemo, ali se nadam da ćemo možda moći jubilarni 71. da proslavimo na taj način. U ovom pozorištu sam počeo da radim 2007. godine i pored dečije i večernje scene, imamo i, takozvanu, tinejdžersku, na kojoj igramo Šekspira, klasiku. Čitava ta plejada predstava, od bajki, preko klasika, svih tih različitih tematika, zahteva određen pristup temi i, generalno, pozorište predstavlja ozbiljan trening za glumca. Zadovoljan sam ako sam nekom detetu pomogao da lepše odraste.
Foto: Zoran Lončarević (Nova S)
Da li je teže igrati predstave za publiku u kojoj sede deca ili je, pak, teže biti pred odraslom publikom?
Svako pojavljivanje, da li na sceni ili u kadru, podjednako je zahtevno. Ti prosto postaviš sebi ono što treba da uradiš i, nadam se, uradiš to dobro, onako kako si učio, najbolje što umeš. Ali, ako gledamo na razliku između odraslih i dece kao gledalaca, deca su vrlo ozbiljna pozorišna publika i mnogo je veća odgovornost igrati pred njima. Ona nisu iskvarena, ne foliraju, još uče i razvijaju se i zaista se nadam da naše predstave doprinose njihovom formiranju kroz naslove koje igramo.
Pozorište „Boško Buha” već nekoliko sezona zbog rekonstruisanja zgrade, svoje predstave ne igra na matičnoj sceni, već u Ustanovi kulture „Vuk”. U kojoj meri je epidemiološka situacija dodatno uticala na vas?
Meni je prvo bilo čudno da igramo za pola sale, jer smo navikli da igramo na kartu više. Poluprazna sala stvara drugačiju atmosferu. Iskreno, nije ni nama, koji igramo predstave, najjasnije baš sve kako i zašto, a kamoli deci. Gledao sam dve predstave van mog pozorišta i naporno je biti pod maskama sve vreme, ali ako je to cena da pozorište opstane, navićićemo se i na to. Pozorište je toliko organizovano, od merenja temperature na ulazu, prskanja, dezifenkcije ruku, razmaka među sedištitima... Da je sve organizovano kao pozorište, svima bi bilo mnogo lakše. Zaista, nema nikave logike da se upoređuju kladionice, kafane i pozorišta, jer niko u pozorištu, naravno, sem glumaca, ne govori, niko nema fizički kontakt. Uđeš, sedneš, gledaš predstavu, aplaudiraš, izađeš... Verovatnoća zaražavanja iznosi -5.
U Podrumu Ateljea 212 se 2004. godine, na desetogodišnjicu Kurt Kobejnovog samoubistva, premijerno izvela predstava „Velika bela zavera”. Punih pet godina si igrao glavnu ulogu, odnosno Kobejnove poslednje dane života. Da li nam je danas rokenrol potrebniji nego ikad, kako u pozorištu, tako i u društu?
Da. Fali rokenrola malo... malo više. Mislim da ovom društvu zapravo fali mnogo više kulture, a u podkulturu, ubrajam i rokenrol. Novi bendovi nastaju iz godine u godinu, samo nam se kroz medije ne servira mnogo kulture, te samim tim je i manje prostora da saznamo za njih. Što se tiče same predstave, ona se pet godina izvodila u Ateljeu 212, bio je to diplomski ispit Miloša Lolića, pisao je Dimitrije Vojnov, a posle nekog perioda sam i ja sa njom, u skraćenoj verziji, diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Delo je bilo inspirisano odlaskom Kobejna, 2004. godine, zapravo fokus je na tome kako su velike zvezde umirale, i dalje umiru pod pritiskom industrije. Iako se više ne igra, mislim da se i dan danas rađa publika za tu predstavu.
Pored Ateljea 212, igrao si i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Često su te predstave, kao i same uloge koje si igrao, bile jasnih i definisanih uglova, oštrih mišljenja, pa čak i borbi protiv sistema. Koliko je za samog glumca važno da ima svoj stav i ostane dosledan sebi?
Važno je, ali mislim da je to važno za svakog čoveka. Jedina je razlika što se mi bavimo javnim poslom, pa su naš stav i mišljenja vidljivija, pogotovo u eri portala i društvenih mreža. Prosto svaki gledalac ili osoba koju zanimaš može istražiti tvoje stavove i na konto toga oformiti mišljenje o tebi. Treba imati stav i ostati dosledan.
Nekoliko godina za redom organizovao si „Basker fest”, festival uličnih zabavljača. Tokom nekoliko letnjih dana, na različitim lokacijama u gradu, posetioci su imali priliku da vide akrobate, žonglere, pantomimičare, stand up komičare, umetnike iz celog sveta. Da li Beograd, zapravo Srbija ima sluha za nekonvencionalno? Kako se gleda na umetnosti kojima je bitna ulica?
Moj drugar je klovn i on je učestvovao po Evropi i svetu i jednog dana me je samo pitao: „’Aj napravimo?”. I napravili smo. Bilo je teško, bavili smo se nečim što nije naš posao, organizacija. Ali, uspeli smo i doveli smo ceo svet u Beograd! Stranci, koji su u to vreme ordinirali Beogradom, bili su stava da je naš grad svetski grad, jer svaki svetski grad ima takav festival. Na primer, nakon 60 godina je čovek hodao ponovo na žici u centru Begrada! I to je publika osetila, razumela i naša najveća nagrada je što su posetioci stvarno bili zadovoljni. Međutim, mislim da grad kao grad nije imao sluha. Ne znam što, možda im mi nismo bilo mnogo zanimljivi, nismo pripadnici, mi smo obični ljudi, možda sam koncept... Ne znam. Možda će neko pametniji, bitniji i bolji napraviti nešto slično tome, ali za sada smo mi najbolji u tome.
Izjavio si da je film, kao i pozorište, produkt kolektivne odgovornosti, odnosno da ništa ne zavisi od jednog čoveka. Metaforički, da li se situacija promenila?
Pa, nije. Znaš kako, ti i u monodrami nisi sam, osim ako baš nisi posvađan sa svima, pa nameštaš sam sebi svetla, puštaš muziku i ostalo. U pozorištu, kada radiš u kolektivu, prvenstveno svi smo odgovorni prvo ka samom pozorištu, instituciji, onda smo odgovorni jedni ka drugima, potom ka publici. Reditelj jeste uvek glavni, ali svakako je na kraju sve na glumcu, jer reditelj nakon premijere i ne mora da dolazi na predstavu, a glumac baš i ne može da ne dolazi.
Ukoliko sagledaš godine koje si proveo u pozorištu i brojne predstave koje si odigrao, šta za Miloša Vlalukina predstavlja pozorište?
Od neke svoje 14. godine sam sigurno išao dvaput nedeljno u pozorište i znao repertoare svih beogradskih pozorišta tokom devedesetih godina. Nisam znao čime ću se baviti i kada sam nekoliko godina kasnije stao na scenu i shvatio da me to uzbuđuje, da mi je lepo, kada su me ljudi videli i dodatno mi rekli da sam talenat i da bih trebao time da se bavim, od tada mi je pozorište kuća. Čak nije ni druga kuća, nego baš kuća. Pogotovo dok smo bili u staroj zgradi, tu smo u garderobi imali tuš, svoju sofu, ako smo po ceo dan u pozorištu, da možemo malo i da dremnemo, još smo bili i na Trgu Republike, pa izađeš ispred i imaš sve. Skoro će 20 godina kako se bavim ovim i stvarno ne znam da li bih mogao bez pozorišta. Ova situacija mi je zapravo najveća pauza da nisam stao na scenu, da nisam ušao u pozorište, javio se ekipi, imao probu, predstave, pa i ono, znate kako to već ide pre i posle predstave.
Foto: Miša Obradović/Boško Buha
