Marta Šćekić: „Osećanja nisu rodno određena, koliko god društveni narativ bio drugačiji”

Da pozorišna umjetnost živi i da se razvija podsjeća nas i festival Pozorišni Kustendorf. Publika je i ove godine imala priliku da uživa u mnogim predstavama u kojima su mladi ljudi pokazali, šta znači baviti se umjetnošću. Među brojnim nagrađenima istakla se i glumica Marta Šćekić, studentkinja master studija Akademije umetnosti u Novom Sadu. Marta je tumačeći lik Fredija u predstavi „Skakavci”, osvojila nagradu Zlatni list za najbolju glumicu festivala.

Kako ste došli na ideju da radite djelo „Skakavci”,s obzirom da je to vaša diplomska predstava?

Svaka naša školska godina se završavala predstavom koja je u skladu sa planom i programom Akademije. Svi smo tokom studija dobili priliku da igramo Čehova i Šekspira, uloge kojima se svaki glumac nada. Uživali smo u tim procesima i spremali se za završni ispit. Diplomska predstava je ipak nešto posebno. Čitava klasa je bila uključena u izbor dramskog teksta.  U najužem izboru su bila još dva teksta, ali smo svi zajedno odlučili da radimo „Skakavce”, tekst Biljane Srbljanović koji nas je osvojio toplim ljudskim pričama i odnosima koji su svima bliski i uvek aktuelni. Te odnose često karakteriše nekomunikacija, sebičluk, neimanje želje da jedni druge čuju i razumeju. Međutim, i pored svih slabosti koje likovi pokazuju, na kraju kod svakoga od njih preovlada dobro. I to na sve nas deluje katarzično. Predstava budi želju i potrebu da se okrenemo najbližima jer je sve prolazno. Dešavalo mi se da posle probe uhvatim prvi voz za Beograd kako bih zagrlila babu i dedu i sa njima popila kafu, pa se odmah vraćala na probu u Novi Sad. Sam proces nas je svakako podsetio na to koliko ne smemo da dozvolimo sebi da podrazumevamo jedni druge. U predstavi „Skakavci” pored nas devetoro igraju i Aca Lazin i Strahinja Puškarević, veliki prijatelji naše klase.  

Koliko je sam proces bio izazovan za tebe, s obzirom da igraš muškarca?

Igrati bilo kog čoveka, zastupati ga, izazovno je, budući da se pre svega bavimo ljudskim bićem sa svim njegovim osećanjima i problemima. Zbog manjka ženskih likova u delu, profesor je predložio da ja igram Fredija. Bila je to srećna okolnost koja  mi je pomogla da shvatim da tu ne postoje suštinske razlike, osećanja nisu rodno određena, koliko god društveni narativ bio drugačiji.

Kako je publika reagovala na tvoj lik u predstavi?

Publika je od igranja do igranja uvek različita, pa su uvek drugačije i reakcije. U publici je uvek nešto više od sto ljudi, što znači da je to više od sto različitih pogleda, mišljenja, senzibiliteta, otvorenosti/zatvorenosti, a problemi koje imaju likovi u predstavi „Skakavci” su problemi sa kojima se svi mi suočavamo gotovo svakog dana. Što se tiče Fredija, transformacija u svakom smislu je bila ključna. Posle premijere, publika je čekala ispred sale da nas pozdravi. Svi glumci su primali čestitke, a meni niko nije prilazio. Čekali su da izađe momak koji glumi Fredija. To mi je bila najveća pohvala.

Koliko je za vas kao mlade glumce bilo značajno učešće na Kustendorfu? Kakvi su tvoji utisci sa festivala?

Imati priliku da radiš ono što voliš, da se baviš onim što te se tiče i imati mogućnost o tome progovoriti sa scene je samo po sebi privilegija. Svako igranje je praznik, a pogotovu kada je u sklopu jednog festivala kao što je to Pozorišni Kustendorf. Drvengrad je sam po sebi čarolija, a još kad se pretvori u veliku scenu na kojoj svi dišu pozorištem - pa kud’ ćeš lepše!

Tebe takođe možemo vidjeti i u predstavi „Psihoza u 4.48”, kakvo je tvoje iskustvo u toj predstavi, s obzirom da je lik koji igraš skroz drugačiji?

„Psihoza u 4.48” od reditelja Nemanje Mijovića je još jedan projekat na koji smo veoma ponosni. To je nešto na čemu smo radili i čime smo se bavili protekle dve godine.  „Psihoza u 4.48” je selektovana i na festival „Fast Forward” koji će se održati u Drezdenu, u novembru ove godine. Selektovana je kao jedna od osam evropskih predstava. To je predstava koja se bavi jako važnom temom - temom mentalnog i duševnog zdravlja. Budući da se predstava igra često, ne bih mnogo govorila o njoj već pozivam sve da dođu i da zajedno preispitamo i odlepimo etikete koje smo kao društvo zalepili.

Kako bi opisala svoj umjetnički put, da li sada imaš neku viziju svoje karijere?

Niko tačno ne može predvideti šta ga čeka na putu kojim je krenuo. „Život je čudo”. Trenutno radimo na predstavi „Paraziti” prema istoimenoj drami Marijusa fon Majenburga, koja će svoju premijeru imati uskoro, 26. juna u SKCNS-u Fabrika u Novom Sadu. Posle toga će uslediti tri projekta, koja su kao i prethodni potpuno drugačiji jedni od drugih.  Neopisivo sam zahvalna na prilici da se bavim različitim i važnim temama, iz toliko različitih perspektiva, što mi omogućava i pomeranje ličnih granica i učenje onog najtežeg, a to je razumeti čoveka preko puta sebe i čuti ga, koliko god nam on u početku dalek bio. Treba naučiti kako prići čoveku.

Prve nagrade uvijek imaju posebnu draž, zanima nas, u kojoj mjeri ti je bila značajna ova nagrada?

Na nagradu gledam kao na jednu potvrdu da sam na pravom putu, ali i kao „vetar u leđa”, podsticaj da još više učim i radim. Velika je čast što sam nagradu dobila baš na Kustendorfu.

Šta je tebi važno kao mladoj glumici da postigneš kroz umjetnost koju stvaraš?

Jednom mi je jedan moj prijatelj rekao kako on misli da je svaka predstava u stvari priča o ljubavi ili o nedostatku iste. I to je nešto čime se ja vodim. Koliko god nam nekada izgledalo da ne razumemo postupke ljudi oko nas ili likova koje tumačumo, nečije izbore, ponašanje, smatram da je zapravo tema ljubavi ili njenog nedostatka glavna i odgovorna za sve. To je ono što nam fali, kako na sceni tako i u životu - da naučimo da čujemo jedni druge i da se razumemo. Umetnost ima sposobnost da iskomunicira najvažnije teme i pomaže nam da uvidimo probleme kako bismo se bolje razumeli. 

        Niko nije toliko dalek koliko nam se čini i niko nije nedodirljiv samo treba znati kako prići.

Foto: Nađa Repman, Mina Paunović, Ružica Ristivojević