Kako novine kažu: „Ne postoji niko ko Šabac ne prepoznaje po Ljubiši Baroviću“. Njegova energija i dobro raspoloženje su ono po čemu ga ljudi pamte i prepričavaju. Ljubiša je glumac, reditelj, dečiji dramski pisac i prvak Drame punih 36 godina u Šabačkom pozorištu. Najprepoznatljiviji je po ulozi Boška Divljaka Bubamare u seriji „Porodično blago“, dok je u pozorištu ostvario preko 50 značajnih uloga, zbog kojih je osvajao mnogobrojne nagrade širom Srbije. 2001. godine je zajedno sa kolegom Slobodanom Petranovićem Šarcem i ženom Gordanom Barović osnovao Nezavisnu dramsku asocijaciju „Veselo Majmunče“. Mnogobrojna deca koja su potekla iz „Veselog Majmunčeta“ danas su profesionalni dramski umetnici, što ovu školu čini važnim faktorom pozorišnog života u Šapcu i šire. Danas školu vodi i njegov sin, takođe glumac Šabačkog pozorišta, Strahinja Barović. Njihova parola je „Od svih mrakova, najlepši je pozorišni mrak“.
Gotovo pre dve decenije, 2001. godine, počeli ste da se bavite dečjim pozorištem. Kako pristupate pedagoškom radu, s obzirom na to da ste pozorišni glumac sa ozbiljnom karijerom iza sebe?
Nisam ni slutio da ću da se bavim pedagoškim radom. Pristupam kao najkomplikovanijoj ulozi u svom životu, jer rad sa mladima je mnogo teži i odgovorniji nego bilo koja moja uloga. Nisam znao niti metodiku, niti kako se vaspitavaju deca, ali sam pristupio njima kao prema svom sinu. Jednostavno, kada su za hvaljenje, pohvalim ih, kada nisu, ja pokudim. Ljubav između nas je najpresudnija, kao i u svemu u životu. Oni trebaju da prepoznaju da mi njih volimo, jer autoritet se ne postiže vikanjem, već znanjem i poštenjem, a mi imamo i jedno i drugo. Učio sam ih našem poslu onako kako ja znam. Poenta je u tome da se ceo život daješ do kraja. Da li će to biti dovoljno ili ne, to nije naša stvar. Davno sam naučio, to znanje im i prenosim, da ukoliko dozvoliš sebi da zakopaš svoj talenat, znaj unapred da je to ružno, bezobrazno, čak i nepristojno. Pozorište ne biramo mi, nego ono bira nas.
Vi ste reditelj, dečji dramski pisac, ali ujedno i tekstopisac songova iz predstava, kao i kompozitor. Osvajali ste mnogobrojne nagrade širom Srbije za najbolje režije i najbolje dramske tekstove. Na koji način dolazite do tema koje smatrate važnim za odrastanje dece i da li se dešavalo da potpuno pogrešite u proceni?
Dešavalo se. Pišem o problemima koji mene pogađaju, zato mislim da pogađaju i klince za koje pišem. Ništa mi nismo pametniji od te dece za koje se prave predstave. Svi imamo iste probleme – laž, izdaju, nepravdu, sujetu, isti su odnosi među ljudima – prevara, samoljublje... Samo što današnji klinci kapiraju sve mnogo brže i mnogo im je manje vremena potrebno za odrastanje, u odnosu na moju generaciju. To nekad valja, nekad ne valja, ali u suštini su iste prave vrednosti svih ovih pet hiljada godina civilizacije. Mada, mislim da ima i malo više godina civilizacije, ali zvaničnici kažu tako. (smeh) Trudim se da u mojim predstavama uvek pobedi dobro na kraju. Doduše, to je teško izvodljivo u današnjem vremenu kada, na primer, đavo više nema rogove, trozubac, rep i bljuje vatru, već je on sada uvijen u celofan sa mašnicom, najslađi je i neodoljiv. Vrlo je teško odrediti šta je dobro, šta je zlo. Večita proba iskušenja na koju vi mladi, a i mi matori, nailazimo svakoga dana.
Za 18 godina, koliko vodite Nezavisnu dramsku asocijaciju „Veselo Majmunče“, iznedrili ste više od 400 dece, od čega su neki upisali dramske fakultete. Koliko je teško ići u korak sa vremenom i boriti se protiv sve većeg primitivizma i prostakluka?
488, ali nije ni bitno. (smeh) Vrlo je drugačije vreme i menja se takvom brzinom da ne možemo ni da ispratimo. Teško je svakom čoveku, koji razmišlja iole o sebi i o životu, da se snađe u ovom vremenu u kom, ne da je promenjen sistem vrednosti, nego ne postoji sistem vrednosti. Odgovorno tvrdim da će ovi nezajažljivci, pohlepni umreti željni, gladni i nesretni. Važno je da gledamo da ostvarimo ono što je ostvarljivo. Niko mi ne može zabraniti da prestanem da sanjam o idealnom svetu u kojem su svi pošteni, čestiti, u kojem se svi vole, bez obzira što je to možda utopijska priča, ali ne mogu da odustanem. Svestan sam da moram da vratim znanje reči čestitost u srpski jezik.To je moja družnost, kao čoveka koji se bavi javnim poslom, čoveka koji je nešto uradio i čije se reči slušaju.
Na koje izazove se nailazi u radu sa decom i generalno u dečjem pozorištu?
Ima mnogo izazova. Na primer, mnogo se manje dece prijavljuje sad nego što se ranije prijavljivalo. Tu ima velika pošast u društvu, roditelji su postali problematična kategorija, jer su, odrastajući na nemaštini, svoje neostvarene frustracije preusmerili na decu. Naša deca su talentovana, da ne kažem multitalentovana, koja idu na takmičenja iz hemije, fizike, pa solfeđo, sport, trening i ja sve to podržavam, ali kad mi samo jedno dete fali, prosto ne mogu da odradim čas onako kako želim. Pogotovo je to problem sa muškarcima, njih je manje, jer su u tom periodu 7 do 14 godina mnogo više povučeniji od devojčica. Još su dodatno danas devojčice agresivnije, tako da klinci ne smeju ni da im priđu, preplašeni su. I onda se oni bave društvenim mrežama i igricama, jer im je to jednostavnije, jeftinije, komfornije, nego da se okušaju u bilo čemu. Namerno izbegavamo priču da devojčice igraju muške likove, i obratno, zato što u tom uzrastu ima daleko složenije posledice nego što je to vidljivo golim okom. Naravno, tu je uvek prisutan problem sa novcem, kao i problem gde se na dečje predstave gleda kao na drugorazredni posao. Tako se postavljaju i uprave i pisci i reditelji, a posebno glumci, kojima je kazna kad dobiju da igraju novogodišnju predstavu. No, ne odustajemo.
Da li osetite da grad Šabac ima problem sa nezainteresovanošću za dečjim pozorištem, kako to važi u drugim gradovima?
Da, to se primećuje svuda. Ali, mi imamo jednu veliku prednost – tradicija je velika i ozbiljna reč. 180 godina se neko u Šapcu bavi pozorištem. Stalno volim to da kažem, i nek se ne ljuti niko: „Grad koji nema profesionalno pozorište, nije grad, nego palanka“. I to ostavlja trag na publici. Posebno onoj televizijskoj, koja te ne smatra glumcem ako se ne pojavljuješ na malim ekranima. Moj san je da Šabac ima svoje dečje pozorište. Tako sam i počeo priču sa „Veselim Majmunčetom“. Mislim da ima osnove i potrebe za tim. Da li će se taj san ostvariti za mog života ili ne, nije ni važno, ali jednog dana će sigurno Šabac imati dečje pozorište, a ja ću tad gledati odozgo i biće mi drago kada se neko bude setio i rekao da je čika Ljuba jednom počeo tu priču... Ili deda Ljuba, pradeda, čukundeda... (smeh)
Kada se pogleda opis Vaše škole glume, piše da je jedan od ciljeva da deca postanu pozorišna publika. Da li deca razumeju ono što od njih tražite? Na koji način dolazite do ovog cilja?
Uopšte nemam sistem. Niti sam genije, niti sam Ajnštajn, niti sam sveznajući i zato se trudim da kada ih pitam da li su me razumeli, da mi kažu iskreno šta jesu razumeli, a šta nisu, jer ja ne znam koliko oni ne znaju ili koliko znaju. Sa njima gledamo predstave za odrasle, oni pišu kritike i jasno znaju šta gledaju, zašto im se ovaj glumac sviđa, zašto im se onaj ne sviđa, znaće da se ponašaju u pozorištu i tome će učiti ljude oko sebe, kao i svoju decu jednog dana. Stvaranje kultivisane pozorišne publike mi je mnogo bitnije od svih nagrada i pohvala koje imam iza sebe.
Još jedna zamiljivost vezana za „Veselo Majmunče“ jeste ta što se za audiciju za prijem novih članova zahteva i znanje epske pesme. Pošto mnogi epsku poeziju smatraju zastarelom, koliko je nezgodno deci približiti kulturno nasleđe tog tipa?
Naš deseterac je savršena glumačka vežba. Približio sam im epsku poeziju tako što sam im rekao da će je zavoleti zato što je ja volim. (smeh) Drugo, nju je voleo Gete, a to nije pevač sa Pinka, a treće, trebaće im. U školama ima vrlo malo ili gotovo da nema epske poezije, za razliku od našeg vremena, kada smo morali mnogo stvari da učimo napamet. Najveći problem tog nerada sa decom je taj što oni ne znaju stare izraze, arhaizme, pa ih mi podučavamo i objašnjavamo polako šta znači koja reč. Zapravo, ti i ne moraš da znaš svaku reč, ali emocija je ta koja vlada našim svetom.
Nova godina je prošla! Šta „Veselo Majmunče“ ima zacrtano u svojoj to do listi za 2020. godinu?
Nastaviću da radim „Bajku o bajatom pasulju“ sa novom podelom, što vi mladi kažete rimejk. Takođe, radićemo i najnoviji tekst koji se zove „O rečima je reč“. Imam želju da sve bude kao do sada, samo malo bolje. Meni je količina stida mera. Što se manje stidim, to sam bolje uradio. Iz svega ovog se shvatio sam da je najmanje bitno da li ću ja njih naučiti glumi, najviše je sve ostalo – životu, odnosima među ljudima, da budu čestiti, pošteni, lojalni, vredni, marljivi, samodisciplinovani... Danas je napraviti uspeh i bljesnuti na kratko jako lako, ali tu dolazimo do pitanja šta je onda stvarno uspeh i kako se on manifestuje. Zato je važno trajanje. A mi smo napravili nešto što će da nas nadživi. Volim da kažem da su sva deca „Veselo Majmunče“ armija dobrih ljudi. Sada sam u godinama kada već imam 13, 14 unučadi, jer roditelji, koji su odrastali u Majmunčetu, dovode svoju decu. To je prelepo i to je trajanje. Nije kvarljiva roba, nema rok trajanja i neće istruliti ili se pokvariti posle garancije.
