U utorak, 29. septembra, u Madlenianumu će premijerno biti izvedena predstava „Ja, Ema”, u režiji Tanje Mandić Rigonat. Predstava je nastala prema romanu „Gospođa Bovari“ Gustava Flobera, a lik Eme tumači Jana Milosavljević.
Povodom premijere, ali i tema koje ovo novo čitanje Emine priče otvara, razgovarali smo sa Janom Milosavljević.
Lik Eme Bovari razbijao je norme ponašanja žene 19. veka i odbijao da se pomiri sa životom koji joj je društvo namenilo. Na koji način si stvarala svoju Emu i šta vam je bilo važno da kroz njen lik kažete o savremenom vremenu?
Norme ponašanja žena 19. veka nisu na isti način važile za sve žene. U aristokratskim krugovima, žena koja je bila ekstravagantna, živela mimo građanskih očekivanja, čak imala ljubavnike, nije bila retka pojava. Emin problem je što ona, kao žena iz nižeg društvenog sloja, poželi život koji joj po društvenom položaju nije namenjen. Tu se zapravo ogoljava licemerje društvenog poretka tog vremena, a na neki način i svakog drugog vremena. Nije problem samo šta neko radi, već ko kojoj klasi pripada. Ema Bovari je lik koji se dva veka tumači, razlaže, secira i etiketira kao preljubnica, raskalašna kupoholičarka, malograđanka, neurotičarka, žrtva, romantičarka, buntovnica. Mi smo predstavu pokušali da postavimo iz njene vizure. Pokušali smo da zamislimo šta bi nam Ema sama ispričala o sebi, da pokušamo da razumemo njene slabosti, želje, i potrebu da od svog života napravi nešto više. Ona je žena koja se očajnički bori da pronađe mesto za sebe u svetu koji joj ne ostavlja prostor za samoostvarenjem. Kroz njenu borbu da pronađe autentičnu sebe, manifestuje se Emina kompleksnost i kontradiktornost. Zato je Ema zanimljiva i danas. Danas je možda više nego ikada prisutan sukob između mogućnosti koje proizilaze iz naših životnih okolnosti, koje su i danas u velikoj meri nametnute društvenim položajem, i želje za nekim drugačijim životom koji na primer vidimo na društvenim mrežama. Stalno poredimo život koji imamo i život koji verujemo da bi trebalo da imamo, i u tom sukobu teško je razumeti šta je naša autentična potreba, šta je želja koja nas vodi boljoj verziji nas samih, a šta autodestrukcija.
Bovarizam je iz književnog pojma vremenom prerastao i psihijatrijski i psihološki termin. Šta je ono što nas oblikuje dok se suočavamo sa stvarnošću, a šta nas tera da je zamišljamo drugačijom? Gde je granica između želje i iluzije i šta se događa kad je pređemo?
Mislim da nas stvarnost oblikuje koliko i naša predstava o njoj. Čovek nikada ne živi samo u onome što mu se događa, već i u onome što misli da bi trebalo da mu se dogodi. Na Emu su uticali romantičarska književnost, religija, okruženje, njene okolnosti, ali i snažna potreba da njen život bude veći, intenzivniji i značajniji nego sto jeste. I u tome je ona veoma ljudska. Ne mislim da je problem što želimo drugačiji život. Želja pokreće. Bez nje ne bismo menjali ni sebe ni svet. Problem nastaje onda kada zamišljena slika života postaje važnija od samog života. Bovarizam mi je zanimljiv ne kao dijagnoza jedne žene, već kao slabost koja postoji u svima nama – da stvarnost neprestano merimo prema nekoj idealizovanoj predstavi i da ono što imamo doživljavamo kao nedovoljno. Kada se izgubi granica između želje i iluzije, odnosno deluzije, više ne pokušavamo da ostvarimo ono što želimo, već počinjemo da uništavamo našu stvarnost zato što ne liči na našu predstavu o njoj. Tada više ne menjamo život, već bežimo od njega. I upravo tu, Emina tragedija postaje univerzalna.
Ko su danas savremene Eme? Kako one percepiraju svet i stvarnost u kojoj žive?
Kao i tada, savremena Ema je osoba koja ima osećaj da njen stvarni život nije dovoljan. Da tamo negde postoji život kakav zaslužuje. Danas tu sliku o idealnom životu manje stvaraju romantične knjige, a više društvene mreže, reklame, časopisi, površni filmovi, tuđi životi koje svakodnevno gledamo. Mislim da je Emina nesreća savremena upravo zbog njene nemogućnosti da razlikuje sopstvenu želju od idealizovanih predstava života kojim smo danas u potrošačkom društvu bombardovani više nego ikad.
Iako je Emin bunt tragičan, u njemu postoji snažna potreba da se suprotstavi životu. Na koji način na simboličkom nivou njen lik danas povezuje žene i podseća da je bunt nekad neophodan?
Emina priča je, između ostalog, podsetnik zašto je feminizam bio i ostao neophodan. Ema nema samostalnost. Njen život je u velikoj meri uslovljen muškarcima – mužem, ljubavnicima, njihovim novcem, njihovim izborima. Ona pokušava da se izbori za slobodu, ali nema ekonomsku ni društvenu moć da tu slobodu izgradi. Njene odluke su moralno problematične, ali kao takve su i posledica društvenih okolnosti, gde na primer razvod nije bio moguć, zato njen bunt ipak doživljavam kao odjek univerzalne potrebe čoveka da živi u skladu sa sobom, sa svojim željama. Zato je važno da se Emin bunt ne posmatra samo kao hirovitost nezadovoljne žene.
Igraš u brojnim predstavama Beogradskog dramskog pozorište, često u klasicima koji se očitavaju i postavljaju na savremen način. Kako te oblikuje i izgrađuje traganje između klasičnog i savremenog izraza?
Uvek se trudim da žene koje tumačim prikažem kao žene koje žive među nama, a ne kao ikone, ili nedokučive heroine, kakvima su često predstavljane kroz istoriju književnosti. Kod, na primer, Nastasije Filipovne, nije mi bilo važno što je svi nazivaju zanosnom lepoticom, najlepšom ženom u istoriji književnosti, već njena trauma. Posledice seksualnog zlostavljanja koje je doživela kao devojčica i način na koji je to oblikovalo njen odnos prema sebi i prema drugima. Zato su klasici – klasici jer u njima prepoznajemo ljude i probleme koji su nam bliski. Moj zadatak je da te velike likove vratim u njihovu ljudskost i učinim ih savremenim, a ne nedodirljivim.
U prethodnoj sezoni premijerno je odigrano „Crno zlato” u čijoj srži je priča o tranziciji jedne porodice koja se nikad ne desi. Kako posmatraš tranzicionu nit na relaciji porodica-društvo-sistem?
U predstavi „Crno Zlato” lična i društvena tranzicija se prepliću. Sin napušta kuću kao muškarac, a vraća se kao žena. Prolazi kroz ličnu transformaciju i primorava celu porodicu da se suoči sa promenom koja dovodi u pitanje sve u šta su verovali. I tu se lična priča širi na društvo. Kao što se ta porodica nalazi u procepu između starih uverenja i nove stvarnosti, tako se i društvo nalazi u stalnoj tranziciji – stare vrednosti su još tu, a nove pokušavaju da zauzmu njihovo mesto. Zato je zanimljivo što se ova priča o društvenoj promeni ne sagledava kroz promene u samom sistemu, već kroz sudbinu porodice koja se suočava sa pitanjem – možemo li da prihvatimo jedni druge kakvi jesmo?
U okviru Jagoševih dana u BDP-u igra se predstava „Divlje meso”. Ovo je još jedna predstava koja smešta porodične odnose unutar jednog vremenskog previranja. Kakav odnos kroz brojne duštvene narative uviđaš ovom predstavom oslanjajući se na povezivanje prošlosti i sadašnjosti?
Komad je napisan 1979. godine, govori o 1939. godini, a mi ga gledamo kroz prizmu našeg vremena. Jedna porodica odražava čitavo društvo u trenutku velikog istorijskog loma. Svaki član te porodice ima svoje želje i svoju političku predstavu o tome kako bi trebalo živeti. I ni jedno od tih uverenja nije samo po sebi dovoljno da porodicu drži na okupu. Kada se predstava postavi danas, prepoznajemo koliko politika i društvene okolnosti određuju naše lične odnose. Ono što mislimo da je samo naše, privatno, porodično, mnogo je više određeno vremenom u kojem živimo nego što smo spremni da priznamo.
U predstavi „Božanstvena komedija”, reditelja Franka Kastorfa čini se da je atmosfera ta koja prevazilazi sam tekst. Zašto je za vas kao umetnike, ali i samu publiku, važna atmosfera koja nastaje isprva iz teksta, a zatim likova, njihovih odnosa i scenskih istupanja?
Atmosfera u „Božanstvenoj komediji” važna je upravo zato što ova predstava ne može da se svede samo na ono što je izgovoreno. Kod Kastorfa, značenje nastaje u odnosu između teksta, glumca, prostora, muzike, kamere – svega što se dešava između tih elemenata. Zato publika ne prati samo priču, već ulazi u jedan svet koji ima svoju logiku, ritam, tenziju. Za glumce je to vrlo zahtevno, jer je kod Kastorfa glumac samo jedan od materijala od kojih se predstava gradi, a prisutan je u svakoj ćeliji tog scenskog organizma. Zato je atmosfera važna, i nama, i publici. Ona omogućava da se predstava doživi, i taj doživljaj je važniji od racionalnog razumevanja. Ova predstava traži da na neki način odustaneš od objašnjenja onoga što gledaš, već da joj pustiš da te uvede u svoj svet.
