Pozorišni festival mladih amaterskih i profesionalnih autora – MAPA 032 je prvi pozorišni festival u istoriji Čačka. Pod sloganom „Pronađi se u pozorištu”, biće održan od 23. do 29. septembra. O tome kako je nastala ideja i otkud potreba za osnivanjem festivala razgovarali smo sa glumcima i osnivačima Dušanom Vukašinovićem i Jovanom Mišković.
Dušan: Pre tri godine smo Jovana i ja preuzeli rad u Glumačkoj radionici koja je dramski edukativni program Kulturnog centra Čačak. Mladih tada nije bilo, radionica je bila pred gašenjem. Međutim, oni su jako želeli da se to desi i pojavilo se 13 mladih ljudi, a već sledeće godine smo napravili grupu za odrasle. Oni su gostovali na festivalima, ostvarili susrete sa drugim amaterskim pozorištima i to je raslo i razvijalo se. Sve vreme je postojala moja potreba da taj rad dovedemo u vezu sa profesionalizmom, jer mi suštinski nikad nismo imali nameru, ambiciju i ideju da se bavimo ni pedagogijom niti pozorištem na taj način. U jednom trenutku je direktor Kulturnog centra došao na ideju da imamo neki naš festival. Inicijalna zamisao da se okupe amateri i razmenjuju iskustva, a da publika naša može da gleda rad i drugih sredina. Tu se meni učinio prostor za povezivanje dve naše strane – našeg profesionalnog bavljenja pozorištem i nečega što imamo u iskustvu kroz rad sa amaterima.
Jovana: Motivisalo nas je odsustvo sadržaja, ne samo u Čačku, već i šire i dalje. Potreba da se nekako deluje, da se utiče makar na mikroplanu, menja malim koracima okruženje, sredina, tako što podeliš sa njom neke kreativne prostore putem kojih na razne načine ljudi progovaraju o sebi, o onome što ih se zaista tiče, progovaraju istinito, povezuju se na taj način sa drugima. Onda se malo prokrvi komunikacija među ljudima. Mi putem pozorišta, neko drugi drugačije, kako ko ume i može. Važno je da stvaramo mesta gde se možemo zaista susretati, postavljati prava pitanja. To je zadatak pozorišta. Ljudi žele da se probude.
Festival je koncipiran u dve takmičarske selekcije: amaterska i profesionalna. Šta će učešće značiti jednima, a šta drugima?
Jovana: Taj spoj amaterske i profesionalne selekcije je mogućnost za jedan kvalitetan susret. Mnogi od nas koji se sada profesionalno bave pozorištem su potekli iz raznih glumačkih radionica i dramskih studija gde su entuzijazam i ljubav bili pokretači i osnova svega. Kada ovo čime se mi bavimo postane samo posao, a dešava se, onda bi bilo dobro vratiti se na izvorište, a to je amaterizam. Istina i autentičnost koju on ume da nosi ne sme biti zaboravljena ni u profesionalnim uslovima. Amaterske predstave umeju biti autentične, sirove, hrabre, izuzuzetno lične i dirljive na poseban način. Setiti se sebe iz tog perioda može biti vredno iskustvo. A profesionalizam amaterskom teatru može pružiti znanje, uvid u veštinu pričanja priče i dubinsko sagledavanje raznih tema.
Kojim kriterijumima ste se vodili prilikom odabira predstava koje su se našle na programu?
Dušan: Kada su u pitanju profesionalci kriterijum je bio umetnička relevantnost. Pomislili smo da bi za prvi festival bio najsmisleniji korak da publika dobije ono što i sama može da prepozna kao nešto što vredi. Što se tiče amatera, tu su bile najrazličitije teme, naslovi i profili trupa. Od nekih pozorišta koja postoje decenijama i već imaju institucionalnost, preko omladinskih grupa koje su bazirane kao radionice, pa sve do eksperimentalnih trupa koje pokušavaju da otkriju neke nove mogućnosti u teatru. S obzirom na to da je naš rad počeo od mladih, za mlade zaista ima apsolutno najmanje pozorišnog sadržaja. Postoje neki izuzeci, ali ne postoji skoro ništa namenjeno tinejdžerima i tu se gubi publika. Naša namera je bila da ovogodišnja amaterska selekcija bude usmerena tim najugroženijim, odnosno najzapostavljenijim.
Jovana: U prijavljenim amaterskim predstavama izdvojile su se omladinske predstave koje tretiraju teme mladih, svaka na svoj način, teme koje ih se u ovom trenutku tiču i kojima se hrabro bave, kroz autorske projekte ili dramske tekstove, vešto ih prilagodivši sebi. A što se profesionalnih predstava tiče gledali smo da publici pružimo, u što većoj meri, doživljaj relevantnih pozorišnih stvaraoca i respektabilnih predstava koje nisu imali prilike da vide u svom gradu.
Prvo izdanje festivala je potpuno besplatno za sve, samo je potrebno da posetioci unapred rezervišu svoja mesta. Zbog čega pozorište treba da bude dostupno svima?
Dušan: To je izazvalo puno polemike, bar u nekim krugovima koji su mi bliski jer postoji teza da to obezvređuje i obesmišljava rad. Ne mislim da je besmislen taj argument, ali mislim da je jako važno ljudima pružiti mogućnost da imaju iskustvo makar jednom pa da sami odlučuju u budućnosti da li je to vredno njihovog vremena, kroz materijalizaciju novca. U ovoj situaciji ljudi nisu imali prilike da na ovaj način u nekom intenzivnom periodu od sedam dana gledaju intenzivan broj sadržaja. Bilo je samo pitanje spremnosti da neko ode i pokupi besplatnu ulaznicu. Kada su u pitanju neki iznosi pojedini ne mogu da priušte porodične odlaske u pozorište i zato mislim da je važno. Sa druge strane, važno je da vrednujemo rad umetnika i da ljudima bude jasno da to nije nešto što je jednostavno i što se podrazumeva, već da ima vrednost. Karta nije cena materijalne vrednosti, već simbolično ulaganje u zajednički susret.
Jovana: Pozorište treba da bude dostupno svima, nije u redu tretirati ga kao neku elitističku umetnost. Na kraju krajeva ustanove kulture su tu da to pruže svojim građanima. Kulturni centar Čačak je dobar primer za to. U ovoj situaciji pozorište mora doći kod svoje publike. Većina ljudi radi po ceo dan, bori se, vlada neka vrsta anestezije. U takvom konceptu života velika je pobeda bar jednom mesečno doći do nekog duhovnijeg sadržaja. I tu je izazov za sam festival i pozorište koje mora pokazati dubinu i ozbiljnost da bi moglo da prodre do ljudi. Jer cilj je komunikacija, spajanje, postavljanje pravih pitanja. Ko će to učiniti ako ne kultura?
S obzirom na to da je pozorište u Čačku najmlađe i da nema svoju zgradu, kakva je kultura odlaska u pozorište?
Dušan: Čini mi se da ćemo istinski odgovor imati nakon festivala. Duboko verujem da Čačak voli pozorište, na kraju krajeva situacija sa kartama je to posvedočila. Kad su mladi u pitanju to je veliki izazov zato što to nije pitanje nečeg elementarnog, nego je pitanje nemanje nikakve navike i informisanosti o tome kako se komunicira u pozorištu. Ovaj festival će imati za cilj da te ljude na neki način edukuje kako se u pozorište odlazi i konzumira sadržaj i kako pozorište može da bude uzbudljivo. Kad su večernje predstave, u pitanju je šta je publika navikla da gleda i čemu se nada. Mnogi ljudi odlaze i gledaju pozorište na drugim mestima, u Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu... Verujem da će oni činiti bazu i jezgro, a da će drugi koji možda nisu do sada u toj meri imali prilike zajedno sa njima zavoleti pozorište.
Angažovani ste i kao mentori na Glumačkim radionicama Kulturnog centra Čačak? Šta vam to doprinosi i kako to utiče na vaš profesionalni glumački rad?
Dušan: Na mnogo načina doprinosi kada je u pitanju entuzijazam i energija. Kada smo prvi put gostovali na jednom festivalu, oni su dobili dosta nagrada. Po povratku smo razmišljali kako da im pristupimo a da ih održimo na zemlji. Nakon razgovora sa njima uvideli smo da njima to nije u tolikoj meri bilo važno, već utisci i poznanstva koja su pokupili sa festivala. Tada sam shvatio da je problem u meni jer u njihovim glavama nema ni trunke gordosti, sujete i egocentrizma. To su bića koja još nisu stigla da se uprljaju time i gotovo sam zaplakao nad samim sobom jer sam u tom trenutku otkrio svoju malenost i opterećenost koju mi je donelo profesionalno pozorište. Druga stvar koja utiče je trening, intenzivan rad koji te tera da preispituješ. Kada radiš sa njima moraš prvo sebe da pripremiš, a da bi se pripremio moraš da radiš. Trudimo se da sa jednima i drugima radimo vredan dramskih sadržaj. Pokušaj da se on dramski artikuliše je ozbiljan trening koji čini da budemo u formi i da otkrivamo nove stvari.
Jovana: Mi sa mladim ljudima stvaramo pozorište. Kroz njega progovaramo. I njih priče koje pričamo kroz jezik pozorišta verujem menjaju, ostavljaju neki trag, teško je tvrditi, ali ja biram da verujem da ostavljaju trag. Baš kao i na nas. Utičemo i učimo jedni od drugih. Vrati vas ovaj rad na početak. U profesionalnom sistemu puno se toga izgubi. Ovaj rad vas podseća na to zašto to volite. Od čega ste počeli. Kroz rad sa mladima čovek sagledava i sebe. Stalno ste u nekom dijalogu sa sobom nekad i sobom sad. I tražite odgovore na pitanja gde ste izgubili neke svoje delove i kako da se obnovite. To bavljenje sobom je čini mi se, važno za našu profesiju. Stekla sam puno važnih životnih uvida radeći sa mladim ljudima.
Foto: privatna arhiva
