Ana Tasić je srpska pozorišna kritičarka rođena 1978. godine u Beogradu. Završila je osnovne studije pozorišne i radio produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2002. godine . Godine 2008. magistrirala je u oblasti teatrologije, sa temom „Tretman tela/telesnosti u novoj brutalističkoj drami i pozorištu”, takođe na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 2005. godine je stalna pozorišna kritičarka dnevnog lista „Politika”. Dobitnica je brojnih nagrada za svoj rad, među kojima je i Sterijina nagrada za najbolju književnu kritiku 2015. godine.
Sa Anom smo ovom prilikom razgovarali o značaju postojanja pozorišne kritike kao svojevrsnog korektiva stvaralaštva, ali i o njenom uticaju na formiranje afiniteta gledalaca. Spomenuli smo i izazove pozorišne produkcije širom regiona, a dotakli smo se i smisla postojanja raznolikosti u pozorištu, ali i umetnosti.
Pratite pozorišna dešavanja širom regiona. Koji motivi su zajednički imenilac aktuelnih repertoara?
Sistemi produkcije u regionu su vrlo bliski, Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, pa i Hrvatska, zaista dele slične probleme, snalaženja u okolnostima odsustva primerenih zakona o pozorištu, nedovoljno adekvatnog primenjivanja sistema poslovanja, u sferi kulture. Možda i zato u poslednjih nekoliko godina često dolazi do udruživanja, do koprodukcija između institucija u različitim državama, jer to omogućuje efikasnije finansiranje, veću vidljivost predstava, kao i njihovu teritorijalnu raširenost, mogućnost da je publika u različitim sredinama vidi, u redovnoj produkciji, a ne samo putem festivala.
Stalna ste pozorišna kritičarka Politike. Šta je po Vašem mišljenju uloga kritike u stvaralačkom pozorišnom procesu?
Mislim da je kritika veoma važna zato što čuva prostor koji se sve više potiskuje u kulturi i društvu, a to je autentičnost i individualnost mišljenja. Ma koliko svi mi, kritičari, imamo i ličan i subjektivan pogled na vrednosti predstava o kojima pišemo, pogled o kome se uvek može diskutovati, koji se može, naravno, i osporiti, on predstavlja autorsko javno mišljenje. A ono je veoma značajno u vremenu opšte uniformisanosti i površnosti javnog mišljenja. Naše vreme definišu PR tekstovi u medijima, samo reči često neumerene hvale o produkciji, koje umetnike mogu da odvedu na pogrešan put. Zato je za vitalnost pozorišta neophodno da kritika i kritičari budu prisutni, da čuvaju prostor alternativnog javnog mišljenja, i da tako budu eventualni korektiv stvaralaštva.
A kakav uticaj stručna kritika može imati na razvijanje pozorišnih afiniteta gledalaca?
Po meni je kritika i važnija u odnosu umetničko delo–publika, nego umetničko delo–stvaraoci. Publika otvoreno i bez upadljivijih zadrški prima stavove kritike, dok se stvaraoci, razumljivo, teže suočavaju sa, na primer, „negativnim” kritikama. Kritika je putokaz gledaocima, ona ih prvo vodi u izboru predstava koje će da gledaju, a drugo, mnogo važnije, ona sigurno utiče na dublje razumevanje pozorišnog čina, kod tzv. običnog gledaoca. Kritika mu pomaže da posmatra igru na pozornici iz različitih uglova, složenije, da razume širi kontekst predstave, njenu celinu, u aktuelnim društvenim okolnostima, ali i u kontekstu istorije pozorišta. Kritika ukazuje na umetničke vrednosti, odnosno njihovo odsustvo, ako su predstave okrenute ka komercijalnom, estetski bezvrednom izrazu. I kao takva može da menja svest publike, jer znanje svakako menja svest, a sa promenjenom svešću će se možda postepeno drugačije razvijati i ukus publike, a sa njim i vrednosti našeg pozorišta.
Šta u umetničkom pogledu donose susreti pozorišnih stvaralaca na značajnim internacionalnim festivalima?
Umetnosti je, po definiciji, bliska raznolikost, umetnost se hrani susretima umetnika koji imaju različite pozadine, kulturološke kodove, običaje, načine razmišljanja. Bez te različitosti i neprestanog crpenja inspiracije iz susreta sa različitim ljudima i njihovim raznorodnim senzibilitetima, pozorište nije zaista živo.
Na koji način Vas kao pozorišnu kritičarku u Srbiji formira upoznavanje sa komadima postavljenim van granica zemlje?
Veoma mi je, naravno, važno poznavanje pozorišnih kretanja van granica naše zemlje, jer bez razumevanja šireg konteksta, zaista ne možemo da korenito razumemo vrednosti domaćeg stvaralaštva, neophodno je imati širu sliku. U tom smislu, važno je i da prepoznamo eventualne zajedničke karakteristike, odnos između lokalnog i globalnog, u slučaju našeg i evropskog pozorišta, ali i sličnosti između pozorišta u regionu, koje dokazuju da smo i dalje jedan kulturni prostor, sa izvesnim razlikama.
Vaša doktorska disertacija koju ste odbranili 2012. godine nosila je naziv „Uticaj i upotreba elektronskih medija u postdramskom pozorištu”. S tim u vezi, koje potencijale vidite u elektronskim medijima kao sredstvu kreiranja savremenog pozorišta?
U radu sam se zapravo bavila uticajem novih medija na menjanje pozorišnog jezika, istraživala sam kako medijska fragmentarnost transformiše i pozorišni izraz, kako se on prilagođava promenama u sredini, kako i on postaje isparčaniji, nelinearan, skokovit. Pozorište je od svog nastanka bilo ogledalo društva, i da bi bilo društveno važno, ono mora da ide u korak sa vremenom, na ovaj ili na onaj način, ako ga ne prati, izgubiće na značaju. Izvesno je da se ljudska svest promenila u poslednjih dvadesetak godina, sa razvojem tehnologije, promenio se način našeg pamćenja, mišljenja... Činjenica da uz sebe neprestano imamo telefone koji su konektovani na baze podataka, koji su često vid zamene za naš mozak, digitalni čuvari pamćenja, menja našu svest. I pozorište na neki način treba da reaguje na tu izmenjenu stvarnost, i na naše izmenjene identitete. A treba i da neguje činenicu da je živo i neposredno, da postoji u materijalnom prostoru i sadašanjem vremenu, koje deli sa gledaocima. To je izvesno njegova moć u eri novih tehnologija i virtuelnih prostora.
Kako je krizni period u protekle dve godine uticao na izbor tema u pozorištu?
U prvom delu krize, u prvoj godini kovida, okolnosti epidemije su vidljivo uticale i na izbor tema i forma predstava, dokazujući i naročito snažnu želju za umetničkim stvaralaštvom, u vremenu ugroženosti života, borbe za preživljavanje, tela i duha... U tom periodu je nastalo par produkcija koje su zaista bile jasan odraz vremena, „Lounli plenet” u Ateljeu 212 i „Kao da kraj nije ni sasvim blizu” u Bitef teatru. Reč je o umetnički vrednim projektima, formalno uobličenim u skladu sa zahtevima vremena, fizičkom distancom i ljudskom izolacijom. One su se okrenule ispitivanju suštine naših bića, dubinskim sauočavanjima sa strahom od nestajanja i kraja sveta... Rekla bih i da je prva godina epidemije donela vrednija pozorišna dela, dok je sa normalizacijom okolnosti, ili navikavanjem na okolnosti opšte zdravstvene ugroženosti, druga godina posustala u umetničkom smslu.
Šta trenutno nedostaje na pozorišnoj sceni Srbije?
Najviše nedostaje pročišćavanje ustaljenih obrazaca funkcionisanja, upliv novih ljudi, profesionalaca koji će svojim kvalitetom, znanjem i iskustvom unaprediti produkciju, sve njene aspekte. Treba nam rušenje, ili bar postepena promena sistema, koji u najvećem broju slučajeva teče po principima činjenja usluga iz ličnih interesa i računa, delovanja sa očekivanjima povratnih usluga, kao i političkih i rodbinskih veza. Fali nam, dakle, više profesionalizma, forsiranja ljudi sa vidljivim kvalitetima, a ne ljudi koji su podobni i pogodni za manipulaciju.
Foto: Privatna arhiva
