Igor Burić je novinar i pozorišni kritičar iz Novog Sada. Po obrazovanju profesor filozofije. Radi kao novinar u novosadskom listu „Dnevnik”. Do sada je bio kritičar Kritičarskog karavana, projekta Udruženja kritičara i teatrologa Srbije, uz Vladimira Kopicla je izabran za selektora 54. Sterijinog pozorija, dok je na istom festivalu bio u žiriju jubilarnog 65. festivala. Dobitnik je nagrade za najbolju kritiku na Sterijinom pozorju, a ove godine bio je u žiriju konkursa Pozorja za najbolji originalni domaći dramski tekst 2020.
Na koji način možemo najpreciznije govoriti o fenomenu „pozorišne kritike” i koliko je taj termin fleksibilan? To jest, šta čini kvalitetnu pozorišnu kritiku i ko je, zapravo, kritičar?
Cela priča o fenomenu pozorišne kritike je jako složena i nju je teško definisati, jer je, gledano iz pozorišta, ona sastavni deo predstave, a opet svaka predstava ima neku svoju refleksiju. Mogao bih da izdvojim jedno mišljenje uglednog kritičara iz Nemačke - on je rekao da je pozorišna kritika zapravo književni žanr, zato što su prvi nju pisali književnici i sami umetnici. Danas je pozorišni kritičar teatrolog, spoljni saradnik ili recimo, kao u mom slučaju, a ja sam sada sve ređi slučaj, recimo dinosaurus, jer radim i kao i novinar. Pozorišna kritika treba da referiše na pozorišnu predstavu. U takvom slučaju neki dodatni kvalitet bi bio njen kritički potencijal ili nešto na šta referiše. Jasnost, elegancija, stil, stilsko bogatstvo, sadržajnost, samim tim treba da ima i te neke svoje reference koje se tiču same te pozorišne predstave u kritičkoj recepciji.
U kojoj meri teatar u Srbiji pokazuje tendenciju da se drži starih, proverenih obrazaca i autora, a koliko je speman na nove forme i mlade stvaraoce?
Iskustvo pokazuje da je u praksi donekle lakše držati se nekog većeg postavljenog standarda, dostignutog nivoa, ali isto tako ta tradicija nikad nije nepromenljiva, nego ona u svakom periodu dobija neke nove kvalitete. Ponekad znaju biti dobre prakse koje iskaču iz ustaljenih sistema vrednosti, onda se to posle inkorporira u glavne tokove i, malo pomalo, uvek se menjaju. Povišen ritam predstava, brzina, intenzitet, vizuelne komponente koje su postale složenije, bitnije i efektnije, pa onda uticaj muzike i dramskih elemenata poput kostima ili same dikcije, mogu se posmatrati kao dinamično i napredno, razvijeno. Ali, na primer, pozorišna produkcija se zasniva na ustaljenim vrednostima i već isprobanim sredstvima. Hteli, ne hteli, svi umetnici komuniciraju na jedan ili na drugi način, ne samo jedni sa drugima, nego i sa vremenom i sa estetikom koja je sveprisutna danas.
Vaš tekst „Sterijino pozorje nekad i sad” povodom prošlogodišnje selekcije Sterijinog pozorja primer je direktnog jaza između stava kritike i ukusa publike. Šta utiče na formiranje mišljenja kod publike i koliko se publici podilazi, što od strane selekcije festivala i repertoarske politike, što od strane kritike?
Imamo učenje da je kritičar jedan od uglova publike. Naizgled, ima tu šizofrenu poziciju, međutim kad bismo zakopali dublje po njemu, on ima poziciju da gleda tu predstavu, iz nje reflektuje, za nju ima neke svoje razloge, argumente, vidi nešto što neko ne vidi. Kritičar je u tom smislu samo malo više utrenirani. Kritičar bi trebalo da integriše tu, kako sam nazvao šizofrenu poziciju, odnosno da integriše uopšte mišljenje ili gledište sa nekim koje je bilo individualno i potpuno je udaljen toga. Retko se dešava da se poklope mišljenja publike sa mišljenjem kritike, ali nekada postoji i jednoglasje. Da sumiram jednim trivijalnim zaključkom, publika je uvek u pravu.
Čest ste gost na mnogobrojnim pozorišnim festivalima, različitih struktura i afiniteta. Koja je osnovna razlika u vizurama gledalaca? Kakav teatar njima najviše prija poslednjih godina?
U profilisanju publike postoje mikrosredine i festivali igraju veliku ulogu u tome. U Novom Sadu postoji termin „sterijanska publika”, koji se odnosi na generacije ljudi koji su se obrazovali i percipirali pozorište, stekli svoja mišljenja na osnovu festivala Sterijino pozorje i time se navikli na određeni nivo kvaliteta. U Subotici postoji festival Desire Central station, gde se i tu publika navikla na kvalitet. Bio sam u Vranju, na „Joakimu”, i na žalost dole nije bilo puno publike, što zbog situacije, ali videlo se da je i dole vrlo visok nivo predstava i nemaju manji umetnički kvalitet i vrednost nego na severu. Bilo bi eksperimentalno kada bismo pomešali karte i odveli Dezire u Vranje, na primer, ili doveli predstave iz Vranja u Suboticu. Čisto da vidimo kako bi publika reagovala. Tada bismo mogli već sa nekim empirijskim odnosom da govorimo o toj temi, ali je činjenica da svi festivali, ne samo da imaju svoju publiku, nego je zadobijaju, neguju, čuvaju i unapređuju njene zahteve. Međutim, i pored tih svečarskih atmosfera na festivalima i na događajima, nekako se oseća koliki je njen društveni momenat. Ako su izbor uvek komedije, to može da bude kontraproduktivno, ali niko vam neće garantovati ni da će sve odigrane predstave po Šekspirovim ili Čehovljevim delima biti dobre. Prosto, srećna formula jedne predstave jeste dobar tekst, dobre uloge, dobri glumci i dobra umetnička rešenja. Dakle, ukratko, šta radiš, kad radiš, sa kim radiš i zašto to radiš.
Neretko kritičari lako mogu da zapadnu u idolopoklonstvo ka određenom reditelju, glumcu ili pozorištu. Na koji način se izbegava potencijalna subjektivnost? Koliko je ona zapravo loša?
Kritika je subjektivna, tvoja lična i mislim da bi bilo potpuno suludo tražiti da budete apsolutno objektivni, ali svakako postoji zamka da onome, kog ste vi postavili na pijedestal, činite kontraproduktivnu uslugu. Jovan Ćirilov je imao jedan tekst u kom je rekao da mlad kritičar treba da nađe svog heroja. Ti si to nazvala idola, da idola, ali da ga prati, da ga poštuje, da ga izvede na dobar glas i da se tako i on sam formira kao kritičar. Ali, ne bih se složio sa terminom koji se upotrebila – idolopoklonstvo, jer recimo možemo voleti Čehova, možemo voleti Šekspira, ali to automatski ne povlači da ćemo biti blagonaklon i ljudima koji postavljaju na scenu Šekspira ili Čehova.
Kako je biti pozorišni kritičar u doba virusa korona?
U jednom trenutku sam besomučno trčao i gutao predstave i shvatio sam da moj proces, ne samo recepcije, nego posle i refleksije postao manje-više automatizovan i prilično površan, stoga je taman došla pauza. Međutim, iako je prijala mala relaksacija tokom koje smo se bavili nekim drugim stvarima, toliko sad već postaje dosta čudno, gotovo apsurdno kad se više ne znaju posledice ili se ne mogu zamisliti neke buduće akcije, pravci delovanja.
