Prvo izdanje festivala “UPAD” održano je od 30. oktobra do 8. novembra u Novosadskom pozorištu. Ono što je karakteristično za ovaj festival jeste to da je odabir ovih sedam odigranih predstava vršen od strane mladih selektora - takozvanih “aktivnih gledalaca”, tako da ovakvim konceptom ima za cilj da se obrišu granice između institucionalnog i vaninstitucionalnog teatra, kao i da se otvori prostor za angažman mladih u kulturi i aktualizuju neformalne društvene debate koje su održavane nakon predstava. Mlada publika - srednjoškolci i studenti - bili su (očekivano) najbrojniji tokom festivala, čime se može smatrati da je namera realizovana. O stvaranju “UPAD” festivala i temama koje angažovanje mlade publike otvara razgovarali smo sa njegovim umetničkim koordinatorom, Bojanom Milosavljevićem.
Festival „UPAD“ nastao je kao deo međunarodnog projekta Be SpectActive, koji se bazira na istraživanju mogućnosti i inkluziji publike kao aktivnog stvaraoca kulturnog sadržaja, što je zaista osveženje na domaćoj pozorišnoj sceni. Kako je ova ideja dobila svoju realizaciju u obliku ovog festivala i šta je ono novo što on donosi?
Projekat „BeSpecActive!“ je odobren i kofinansiran u okviru EU programa „Kreativna Evropa - Kultura“. Projekat je počeo krajem 2018. i traje 4 godine. Nosilac projekta je festival Kilowatt iz Italije sa još 18 partnera iz 15 država. Neki od partnera su pozorišni i plesni festivali u Dablinu, Geteborgu, Sibiu, Pragu, kao i Univerziteti u Barseloni i Monpeljeu. Studentski kulturni centar Novi Sad je jedini partner iz Srbije. Strateški cilj projekta je razvoj pozorišne publike kroz takozvani koncept „aktivnih gledalaca“. Pozorišni festival „Kilowatt“ je godinama razvijao praksu uključivanja publike u selekciju predstava koje će biti igrane na festivalu i to se pokazalo kao vrlo uspešna metoda uspostavljanja saradnje između festivala i lokalne zajednice. Nakon što su razvili ovu praksu oni su poželeli da svoju metodologiju razviju i prošire na evropskom nivou. Realizujući ovaj koncept formirali smo grupu aktivnih gledalaca u okviru SKCNS. Radoznali smo da vidimo da li će i kako aktivno uključenje publike doprineti unapređenju kvaliteta ponudeprograma kulture. Svakako to nije nešto što se može promeniti, videti i proceniti preko noći, već je potrebno određeno vreme. Mislim da je realno da na kraju ovog projekta, tamo negde 2022. godine, procenimo da li je ovaj koncept zaživeo u našoj sredini i šta je to novo doneo.
Prema dosadašnjim iskustvima, u kolikoj meri se ukus i izbori publike, kada joj je data šansa da sama kreira, razlikuju od onoga što je servirano od strane profesionalnih kadrova?
Ne postoji takozvana opšta publika već samo specifične društvene grupacije čiji su ukusi i izbori različiti iuslovljeni raznim identitetima: generacijskim, profesionalnim, ekonomskim, rodnim, geografskim. Kada kažete publika na koga zapravo mislite? Mi trenutno radimo sa grupom mladih obrazovanih ljudi, gradske srednje klase, uglavnom devojkama. Namera nam je da u grupu uključimo mlade sa smanjenim mogućnostima i iz marginalizovanih društvenih grupa. Na primer, za sve predstave podelili smo po 5 besplatnih karata za mlade sa intelektualnim teškoćama iz škole Milan Petrović, za mlade beskućnike iz Svratišta i mlade iz unije romskih studenata.
Sa druge strane, naše društvo neguje autoritarnu političku kulturu što znači da sposobnost kritičkog mišljenja nije razvijena. Posledica toga je da publika najčešće reprodukuje ukuse i izbore svojih društvenih grupa i strukturalnih identiteta. Oni zapravo ni ne biraju nego automatski prihvataju jedinu opciju koju im sistem nudi.
Svakako, ja mislim da postoji deo mlade publike koji je sposoban da kritički i kvalitetno promišlja pozorište, da se njihov ukus i izbori razlikuju od društveno dominantnihi da se glas te publike nedovoljno čuje i vidi u javnosti.
Selektori festival su takozvani „aktivni gledaoci“, srednjoškolci i studenti. Kako je tekao proces selekcije i na koji način je višeglasje stavova mladih došlo do ovakvog repertoara?
Specifičan kontekst SKCNS kao partnera na projektu je to što je njegova zakonska misija razvoj studentske kulture i rad sa mladima. Zato smo se odlučili da fokus bude pre svega na mladima, studentima i učenicima srednjih škola. Trenutno imamo grupu od 15 aktivnih mladih gledalaca i gledateljki. Divno je što imamo studente različitih fakulteta: arhitekture, novinarstva, književnosti, filozofije, informatike, fizike, psihologije. Nadamo se da će nakon ovog prvog festivala grupa narasti.
Proces selekcije je tekao tako što smo prvo pričali o ličnim iskustvima i ukusima u pozorištu i umetnosti, zatim smo svi predlagali predstave za selekciju, nakon toga razgovarali o tim predstavama i na kraju glasali za finalnu selekciju. Kada pitate o višeglasju stavova mladih važno je reći da tokom procesa selekcije fokus nije bio na nadmetanju različitih stavova i lobiranju za predstave već na argumentovanoj diskusiji i procesu međusobnog slušanja i učenja.
Kako je izgledao sam radioničarski proces sa mladima tokom nastanka festivala; koliko su njihovi lični afiniteti uticali na finalni koncept festivala?
Nije jednostavno okupiti grupu mladih koja će volonterski i u kontinuitetu učestvovati u aktivnostima koje ponekad zahtevaju dosta posvećenosti i vremena za međusobnu komunikaciju, kvalitetno informisanje i istraživački rad. Kroz radioničarski proces i analizu zaključili smo da za cenu gostovanja jedne inostrane predstave iz regiona možemo organizovati gostovanje 6-7 domaćih predstava. Takođe smo zaključili da ima dovoljno zanimljivih domaćih predstava koje nisu gostovale u Novom Sadu a koje bi mlada publika trebalo da vidi. Razmišljali smo o uključivanju novosadskih predstava, ali smo zaključili da lokalna publika ima priliku da ih vidi i da zato treba dovesti predstave iz drugih gradova koje publika nije u prilici da vidi. Tako smo došli do odluke da organizujemo festival „UPAD“ sa ovakvom selekcijom. Naziv „UPAD“ predložili su mladi i većinom izglasali. Što se tiče ličnih afiniteta mislim da su sastanci i radionice bili dobra prilika da čujemo različita mišljenja, predloge i stavove i da učimo jedni od drugih i izađemo iz uobičajenih ličnih okvira.
Uzevši u obzir da su predstave u selekciji festivala mahom društveno angažovane, često sa snažnom političkom porukom – šta nam to govori o kritičkom mišljenju mladih, I zbog čega je njima ovakav festival prijemčiviji od institucionalnih?
Selekciju festivala radila je određena specifična grupa mladih. Nisam siguran do kog nivoa se njihovi stavovi i odluke mogu posmatrati kao reprezent opštih stavova mladih. Kada pitate šta nam selekcija predstava govori o kritičkom mišljenju mladih, mogao bih odgovoriti da kritičko mišljenje mladih postoji i da bismo o tome mogli pokrenuti širu društvenu debatu. Nažalost, društvena svest je preplavljena negativnim i problematičnim stereotipima i primerima mladih koje promovišu dominantni mediji i društvene mreže. Pogledajte koga promovišu kao mlade heroje i uzor, neke nesretne likove kao što su Baka prase, Jala Brat, kriminalci, navijači i folk pevačice. Zato mislim da je značaj ovog festivala u mogućnosti da mladi koji kritički misle artikulišu svoj glas u javnosti.
Kada razmišljamo o mladima i teatru često smo skloni stereotipima da mlade zanima laka zabava i glupiranje ili generacijske priče o ljubavi, seksu i odrastanju ili neka dela klasične literature koja je tamo neko proglasio obaveznom lektirom za njih. Zato je ova selekcija značajna zbog preispitivanja tematskih i narativnih stereotipova teatra za mlade. Mladi ovom selekcijom poručuju da imaju kapaciteta da se bave važnim društveno-političkim temama i preispituju društvene odnose i svet u kome žive. Oni pokušavaju da iskoče iz fioke u koju ih društvo pakuje.
Ukoliko bi postojalo više festivala sa ovakvim konceptom, u kom smeru bi išla demokratizacija sadržaja?
Mislim da ipak treba biti oprezan sa konceptom „aktivne publike“, jer sama participacija publike u donošenju odluka ne podrazumeva kvalitet i demokratizaciju sadržaja kulture. Moram izraziti svoju sumnju u kapacitete publike da razume složenost sadržaja kulture i njihovu dubinsku i suštinsku prepletenost sa poljem ideologije. Tu zamršenost estetike i ideologije ne razume ni većina umetnika.
Moje mišljenje je da bi publiku, u smislu opšte javnosti, pre svega trebalo edukovati kako bi iz pozicije pasivnog konzumenta postala aktivni ko-kreator kulturnih sadržaja. To bi trebalo uraditi sistemski kroz promene u formalnom obrazovanju i medijima.
Ipak iskreno se nadam da će koncept „aktivnih gledalaca“ koji razvijamo ovim projektom zaživeti i da će kao model poslužiti za razvoj sličnih kulturnih praksi, ne samo u okviru raznih festivala, već i u okviru redovnih programa ustanova kulture.
Festival nije takmičarske prirode i nema nagrada. Kakvu poruku šalje „UPAD“ festival ovim konceptom?
Mislim da šalje poruku da u fokusu festivala nije formalno vrednovanje predstava već vrednovanje i promišljanje društvenih odnosa.
