„Previše shvatamo život ozbiljno”

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Poslednji put sam bio pre mesec dana.

2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?

Predstavu Patrika Lazića „Naš sin”, u produkciji Hartefakta. Izuzetno smela režija, potpuno nov koncept i jedno drugačije scensko rešenje. Ovo je predstava koja će sigurno dugo biti spominjana.

Takođe, „Tri zime”, u režiji Jasne Đuričić. Možda jedna od meni omiljenih predstava.

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

Nažalost, ne stižem zbog obaveza toliko često da odlazim. Fali mi pozorište, u svakom smislu. Uglavnom odlazim sa prijateljima ili sam.

4. Ko ti je omiljeni pozorisni glumac / glumica, reditelj / rediteljka?

Volim predstave Igora Vuka Torbice. Mislim da je njegova režija budila u meni najlepše i najružnije emocije. I za mene je to pozorište, njihova svrha i njegova magija. Takođe, Tomi Janežič je jedan od vrlo važnih pozorišnih imena za mene. Tomi Janežič je čovek koji je zasigurno oblikovao moj odnos ka pozorištu. Malo je ljudi čijih se predstava setite i danas, a gledali ste ih pre deset godina.

Što se tiče glumačke postave, volim Jasnu Đuričić. Možda jer je igrala u većini mojih omiljenih predstava, možda jer volim način na koji ume da se glumački transformiše, možda jer je vokalna i iskrena oko tema na koje se prećutkuje ili prosto ne ulazi u komunikaciju.

Od mlađih bih svakako izdvojio Amara Ćorovića, Ivu Ilinčić, Isidoru Simijonović, Milenu Radulović...

5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Mislim da svet ne bi imao smisla bez umetnosti, jer umetnost je osnovna ljudska potreba. Međutim, vremena se menjaju, tako i pozorišta, zajedno sa njim. Poprimili su jedan potpuno drugi oblik. Mislim da smo izgubili neke ikonične institucije, ikonične figure, važne festivale i, na kraju, samu publiku. Šta uopšte danas znači društvena uloga bilo čega u Srbiji? Šta znači kulturno-umetnička institucija u Srbiji? Šta znači pozorište? Mislim da svako od nas zna odgovor, političke partije najviše.

6. Koje teme bi voleo da češće viđaš u pozorištu?

One teme koje smo sakrili duboko od nas samih. Hoću da me predstava podseti da je vreme da se oko nekih tema priča, diskutuje, razmatra, istražuje… To su uglavnom teme u vezi sa ljudskim pravima, slobodom govora, polom, identitetom, rasom, seksualnim i verskim opredeljenjem, stereotipima o ženama, ženskim pravima, ženskoj slobodi i patrijarhatu.

7. Tvoj diplomski rad činila je scenografija predstave „Sivi vrtovi”, u režiji Ivane Janošev. S obzirom na činjenicu da je predstava rađena po dokumentarnom filmu, šta je bilo najizazovnije u dočaravanju istog ambijenta u pozorišnom mediju?

Najveći izazov je bilo kako napuštenu kuću, koja je ambijentalni prostor, pretvoriti u scensko-gledališni prostor. Kuća u Dr Hempta 2 je bila fenomenalna! Njena arhitektura i gabariti su bili veoma slični pravoj kući iz filma „Grey Gardens”. Teško je kad niste u konvencionalnom pozorišnom prostoru. Ovde je potpuno odsustvo binskog tornja ili, na primer, rosta. Prinuđeni ste da razmišljate o rasveti, zvuku, rekvizitima i dekoru, kako ćete nešto da okačite ili fiksirate za plafon, a da publika ne vidi, ili da ne narušava scensku sliku. Bilo je vrlo lepo iskustvo, kao i reakcije publike.

8. Da možeš da biraš reditelja / rediteljku za čiju ćeš predstavu raditi scenografiju, ko bi to bio i zašto?

Nažalost, osoba sa kojom bih voleo da radim više nije među nama.

Druga osoba je definitvno Tomi Janežič. Razlog je vrlo prost. Ne možete da radite za pozorište, a da ne preispitujete sebe, svoja uverenja, stavove i strahove. A Tomi to uvek radi.

Takođe, uvek bira vrlo interesantne pisce i dela, smeštajući ih u savremeni kontekst. Preispituje društvene staleže i ljudske odnose, što ume da bude vrlo intrigantno.

9. Osim scenskim dizajnom, baviš se i grafičkim dizajnom. U prošloj pozorišnoj sezoni si radio vizuelne identitete za pojedine Hartefaktove predstave („Naš sin”, „Bilo bi šteta da biljke krepaju”, „Kratka istorija pljeskavica i druge priče”). Šta ti je donelo to iskustvo na profesionalnom i ličnom planu?

Upravo radim još jedan plakat za Hartefaktovu novu predstavu. Ovo mi je četvrti plakat po redu koji radim za njih. Spojio sam moje dve velike ljubavi: grafički dizajn i pozorište. Pre sam dobijao tekst da čitam i razmišljam o scenskom potencijalu, gde i šta ću da postavim na scenu, a sada razmišljam šta ću da pozicioniram na papir. Uvek sam nalazio jedan upečatljiv motiv, simbol, znak koji zaokružuje čitavu predstavu, a potom ga prikazao grafički. Takođe, Hartefakt zaista radi neverovatno zabavne priče, sa pretalentovanim ljudima, te je svaki proces vrlo uzbudljiv.

10. Tvoj Instagram profil (@thedancingis_good) specifičan je po tome što mnogim temama pristupaš sa dozom humora. Kako publika reaguje na ovakav pristup?

Mislim da nam je potrebno više smeha i humora. Previše shvatamo život ozbiljno. Mnogo mi znače reakcije publike, često mi pišu da im je određeni plakat popravio ili ulepšao dan. Za mene je to ključan razlog da nastavim da se bavim ovim poslom. Komunikacija i razmena se dešava baš kada pokrenem temu koja se tiče svih nas. Nekad ljudi komentarišu smajli, nekad srce, a nekad kliknu „otprati”. Tada znam da je nešto što bi trebalo da bude humor, neko protumačio kao ozbiljan ton. Interesantno je da vidim kako ljudi reaguju i šta moja umetnost budi u njima. Ali, da – ja sam uvek za smeh. Možda je vreme za neku dobru komediju u pozorištu? :)

Miroslava u HuPikon upisala Ana Mirkailo