Evropski Brodvej, iliti Vest End teatar predstavlja pozorišnu regiju britanske prestonice, mesto gde se igraju komercijalne predstave i mjuzikli. Ovu regiju čine ulice Sen Martin i Strend, Čering kros roud, avenija Šeftsberi, te Kovent Garden i severni Kovent Garden.
Posetioci sa svih strana sveta dolaze u London kako bi pogledali najnovije brodvejske mjuzikle, Šekspirove tragedije i sve između. Vest End je dom nekim od najpoznatijih pozorišta na svetu, poput „Globus” teatra i Kraljevske opere.
Takođe, poput Brodveja i njegovih of-Brodvej predstava (engl. off-Broadway), Vest End ima of-Vest End (engl. off-West End) predstave, koje nisu toliko geografski udaljene od velikih dvorana Vest End pozorišta, koliko su nižeg budžeta i manje komercijalnog tipa. Predstave of-Vest Enda su uglavnom sezonskog tipa, nasuprot tipičnim dugovečnim mjuziklima Vest Enda.
Britanci se ponose činjenicom da Vest End broji više pozorišta od Brodveja: njih je u proseku pedeset i zajedno čine Theatreland, glavnu pozorišnu četvrt Londona.
Uprkos brojnim sličnostima sa njujorškim Brodvejom, postoje i brojne razlike, prvenstveno one koje se tiču novca - karte za predstave Vest Enda koštaju gotovo upola manje od karata za Brodvej, stoga su glumci i izvođači u Londonu manje plaćeni nego oni u Njujorku: na Brodveju, najslabije plaćeni glumac ili izvođač obično zarađuje više od 100.000 dolara godišnje. Na Vest Endu upola manje, a razlog za to je broj sedišta, kojih je utoliko manje u Londonu.
Kratka istorija Vest End teatra
Engleska reformacija, niz događaja iz 16. veka koji su doveli do odvajanja engleske crkve od pape i katoličke crkve, dovela je do procvata pozorišta u Londonu.
Teatar, prva javna scena, sagrađena je 1576. godine u Šordiču, nakon čega je sagrađeno i pozorište „Zavesa“, profesionalni dom Viljema Šekspira i njegovih saradnika.
Nakon restauracije engleske monarhije 1660. godine, dozvolu za nastup dobila su Pozorišna družina Vojvode od Jorka i Kraljeva pozorišna družina.
Prvo pozorište na Vest Endu, poznato kao Kraljevsko pozorište u Brižes ulici, projektovao je Tomas Kiligru. Otvoreno je 7. maja 1663. godine, a uništeno u požaru devet godina kasnije. Zamenjeno je novom građevinom, preimenovanom u Kraljevsko pozorište Druri Lejn.
Pozorišni okrug Vest End osnovan je otvaranjem mnogih manjih pozorišta i sala, uključujući pozorište „Adelfi“ na Strandu, otvoreno 17. novembra 1806. godine.
Širenje pozorišnog okruga Vest End je ubrzano Zakonom o pozorištima iz 1843. godine, koji je ublažio uslove za izvođenje predstava, a ulica Strand dobila je još jedno pozorište kada je Vodviljski teatar otvoren 16. aprila 1870. godine.
U narednih nekoliko decenija otvorilo se mnoštvo novih pozorišta na Vest Endu, od kojih su najpoznatiji pozorište „Savoj“ na ulici Strand i „Kraljevsko pozorište komedije“ u ulici Panton na Lester trgu. Najveće pozorište Vest Enda je „Teatar Apolo Viktorija“, sa čak 2.384 sedišta.
Danas, mnoga pozorišta na Vest Endu nalaze se u privatnom vlasništvu, a zbog starosti zgrada, prostor za publiku je često mali, te je 2003. godine procenjeno da 60% pozorišta ima sedišta sa kojih pozornica nije potpuno vidljiva.
U prethodne dve decenije dogodila se nekolicina incidenata koji su uticali na sliku Vest End teatra danas, poput urušavanja plafona „Apolo” teatra 2013. godine i kovid pandemije 2020. godine, kada su po prvi put zatvorena sva njegova pozorišta na više od godinu dana. Pozorišta su ponovo otvorena u maju 2021. nakon tri neuspešna oživljavanja i to sa 28.200. izvedbom najdugovečnije predstave u istoriji, „Mišolovke“ Agate Kristi u Pozorištu Svetog Martina.
Ne govori Magbet
Dugovečnost bilo kog znamenitog objekta sa sobom nosi legende, mitove i zanimljivosti. Tako je nastala i priča o ukletom „Druri Lejn“ pozorištu, zbog čudnih senki, viđenja glumaca koji su zapravo davno preminuli, televizora koji misteriozno menjaju kanale, vrata koja lupaju u praznom pozorištu i drugih paranormalnih aktivnosti.
Glumci su neretko sujeverni ljudi i iako mnogi znaju da je u pozorišnom poslu nesreća reći „srećno“, ne znaju odakle potiče ovo sujeverje. Prema jednom verovanju, razlog je taj što bi duhovi uvek prokleli želje i napravili suprotno od željenog ishoda. Tako je umesto „srećno“ nastao izraz „slomiti nogu“, čija upotreba datira od 1920-ih godina. Drugi pak veruju da on potiče iz starogrčke tradicije udaranja nogama umesto pljeskanja; u teoriji, mogli bi da slome nogu ako udare dovoljno jako!
U teatrima Vest Enda je zabranjeno izgovoriti reč Magbet, kao i bilo koju repliku iz scenarija istoimene predstave – osim tokom proba ili samog nastupa. Prema legendi (ili sujeverju), veštice su bile besne zbog toga što su čini u scenariju bile nepotpune, te su bacile kletvu na celu predstavu. Ovo zlatno pravilo je neko, izgleda, ipak prekršio, budući da je tokom večeri 29. juna 1613. godine Šekspirov „Globus” teatar izgoreo do temelja, na sreću bez žrtava.
Iako ponovo izgrađen i to sa novim krovom otpornim na vatru, „Globus” teatar nije izbegao zlu sudbinu, te je iznova uništen 1644. godine. Glumac i reditelj Semjuel Vonamejker je 1970. uložio napore da ponovo izgradi „Globus” kao omaž Šekspiru. Replika čuvenog pozorišta otvorena je 1997. godine, a danas se nalazi samo jednu ulicu dalje od prvobitne lokacije pozorišta.
Najpoznatije predstave
Londonski Vest End dom je nekim od najpopularnijih pozorišnih senzacija, poput predstava „Kralj lavova“, „Zao“ i „Hari Poter i ukleto dete“, koji je osvojio čak devet prestižnih Olivijer nagrada u 2017. godini.
Najveći broj Olivijer nagrada za mjuzikle uručen je „Matildi” 2012. i „Hamiltonu” 2018. godine - oba mjuzikla broje po sedam ovih nagrada.
Na Vest Endu poznati su i mjuzikli „Jadnici” i „Mućke”, a procenjuje se da je mjuzikl „Mama mia” pogledala u proseku jedna od deset osoba u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Mjuzikl „Fantom iz Opere” na londonskom je pozorišnom repertoaru od 1986. godine i pogledalo ga je u proseku 140 miliona ljudi. Kreator istog, Endru Lojd Veber, bio je toliko nervozan pre prvog izvođenja, da je napustio pozorište pre podizanja zavesa. Zanimljivo, iza svake izvedbe ovog dugovečnog mjuzikla stoji dva sata nanošenja šminke glavnom junaku i čak trideset minuta uklanjanja iste. Nakon hidriranja i brijanja lica glumca, postavlja se protetika, dve perike i dva kontaktna sočiva različitih boja.
Pored mjuzikala, Vest End je poznat i po dramama poput „Ubiti pticu rugalicu”, „Orlando” i „Najbolji neprijatelji”, kao i komedijama „Raspad sistema” i „Knjiga mormona”.
Predstava „Mišolovka” Agate Kristi jedna je od onih koja čuva svoju popularnost, delom i zbog toga što od publike traži da ne govore o njoj - svakako, niko ne voli da zna kako se završava predstava, pogotovo kad je čitava zabava u razotkrivanju krivca, u poznatom stilu Agate.
Jedna od najposećenijih predstava je „Dođite izdaleka” pozorišta „Feniks”, istinita priča o 7.000 putnika širom sveta koji su se našli u malom gradu Ganderu u Kanadi tokom globalne krize prouzrokovane jedanaestim septembrom 2001. godine.
Razlog posećenosti možda nije slučajan: veliki deo pozorišne publike na Vest Endu čine upravo turisti, a predstava „Dođite izdaleka” u srži i slavi tematiku putovanja, pozdravljajući gledaoce uz reči „Negde, u sred ničega. U sred ko zna čega… Pronašao si svoje srce, ali ostavio deo sebe….”
Foto: Theater London; The Sun; Wikipedia; West end (.com); Wikipedia
