Šta vas prvo asocira na Kubu? Možda su to dugačke peščane plaže, čuveni kubanski tompus ili ulični svirači uvek prisutni na prometnim ulicama Havane? Kuba je zemlja koju najčešće vezujemo za ples, muziku i arhitekturu. Kubansko pozorište sinkretički je povezalo sve ove umetnosti i po tome ostalo jedinstveno sve do danas.
Gotovo je nemoguće u potpunosti shvatiti razvoj kubanskog teatra bez kratkog osvrta na tradiciju plemena koja su živela na području Latinske Amerike. Areíto je bila magijsko - religijska drama, čija radnja se zasnivala na nekom od usmenih predanja koja su propraćena igrom, nošenjem maski, pevanjem i pantomimom. 
Nakon dolaska španskih okupatora, starosedelačka tradicija biva potpuno istrebljena. Evropska srednjovekovna tradicija izvođenja liturgijskih drama koje su se izvodile samo jednom godišnje, na Telovo, jedan od najvažnijih rimokatoličkih praznika, tako je prenesena na Kubu.
Mnogi savremeni istoričari umetnosti osamnaesti vek nazivaju „renesansom” za kubansko pozorište jer je upravo taj period doneo neke od najznačajnijih promena u umetničkom životu Kube. Između 1730. i 1733. godine pojavljuju se prvi moderni pozorišni komadi. 22 godine kasnije, u januaru 1775. godine u Havani je otvoren „El Coliseo”, prvi kubanski teatar. Prvi izveden komad u ovom teatru bila je italijanska opera „Izgubljena Didona” libretiste Pjetra Metastazia.
Prvu polovinu 19.veka obeležilo je širenje pozorišne kulture u čemu je veliki značaj imala i gradnja Tacón Teatra (današnji Gran Teatro García Lorca) koji je u to vreme smatran jednim od najprofesionalnijih pozorišta na svetu. Nakon njegovog osnivanja usledile su i brojne promene na polju dramskog stvaralaštva.
Gran Teatro de la Habana danas
Pričljivi likovi, koji su svojim sarkastičnim šalama upućivali na društvene anomalije bili su karakteristični za italijansku komičnu operu. Najznačajnija pozorišna ličnost u prvoj polovini devetnaestog veka bio je glumac i dramaturg Francisko 
Kovarubijas, poznatiji kao „otac kubanskog pozorišta”. Adaptacije saineta (popularih farsičnih jednočinki na španskom jeziku) prilagodio je tadašnjim uslovima i ličnostima na Kubi i služeći se modernim jezikom, stvorio je figuru „mladog crnca” (el negrito). Pojava ovog tipskog junaka značajna je za crnačku zajednicu ne samo u dramskom stvaralaštvu, nego i na kulturnom planu – ovo je bio prvi put da je u dramskoj književnosti prikazan lik tamnoputog čoveka.
U 19. veku razvija se i romantičarsko kubansko pozorište čiji je preteča bio uspešan pesnik i dramaturg Hosé Milanes (José Jacinto Milanés) koji je izvršio samoubistvo zbog zabranjene ljubavi prema daljoj rođaki. Njegove drame obiluju dinamičnim radnjama te se on i danas smatra jednim od najboljih dramatičara Kube ikada. Njegovo najpoznatije delo je „El Conde Alarcos”.
Gertruda Gomez de Avelaneda bila je španska romantičarska spisateljica, jedna od prvih književnica na Kubi koja je u kubanskoj dramskoj književnosti ostavila bogatu stvaralačku riznicu od dvadeset predstava (tragedije, komedije, adaptacije i jednočinke) koje su popularne i izvode se i danas. 
Njeni prvi tekstovi bili su poeme koje je objavljivala pod pseudonimom. Njene drame, karakteristične po svojoj poetskoj dikciji i lirskim odlomcima, bile su zasnovane na istorijskim ličnostima. Jedna od njenih najčuvenijih drama je „Alfonso”.
Rad Hosé Martija predstavlja dramaturški temelj za dalji razvoj kubanskog teatra. Nakon formiranja Republike, pozorište je postalo sve privlačnije građanima srednje klase . U to vreme su se odigrale neke od najvećih dramaturških promena koje su za kubanski teatar ostale karakteristične do danas - najveća od njih je i formiranje "mulate" prvog ženskog tipskog lika u književnosti Latino Amerike. Munio” u kojoj je prikazana vladavina Alfonsa X, kralja Leona i Kastilje, osvajača Sevilje. Drama koja joj je donela najveći uspeh je „Saul”, inspirisana istoimenom biblijskom ličnošću.
Nacionalni heroj, Hosé Marti, takođe je bio romantičar. Pored književnosti, bavio se i politikom i bio je revolucionar. Imao je petnaest godina kad je počeo Prvi rat za nezavisnost Kube. Tri meseca nakon početka rata objavio je svoj prvi politički tekst u „Hromom đavolu” i rukovodio izdavanjem novina „Patria libre“ (Slobodna otadžbina). 
Zbog njegovih revolucionarnih ideja kubanske kolonijalne vlasti su ga uhapsile i osudile na šest godina zatvora. Dve godine kasnije, njegova kazna je pooštrena i poslat je u egzil u Španiju. Vreme provedeno u Evropi je iskoristio usavršavajući se i za nepune dve godine završava gimnaziju i studije prava, filozofije i književnosti. Česta putovanja pomogla su mu da sagleda širu problematiku politike i to ne samo u Evropi i Americi, već na globalnom nivou. Za vreme svog života bio je najčitaniji i najcenjeniji pisac na španskom jeziku u Latino Americi. Poginuo je u ratu za nezavisnost Kube ali ni ta činjenica nije mogla da umanji značaj njegovog stvaralaštva za kubansku književnost. Stručnjaci i istraživači još uvek nisu uspeli da detaljno interpretiraju njegova dela sabrana u 28 tomova, a još manje njegove političke ideje, koje su i danas aktuelne.
Uvođenje ženskih likova u dramske tekstove predstavljalo je početak borbe za ljudska prava. Više o ovoj borbi i istoriji pozorišne umetnosti u vreme Republike kao i uticaju filma na njen razvoj obrađujemo u sledećem tekstu iz serijala HuP oko sveta.
Slike: Wikimedia Commons
