„Otvaranje je prošlo, večeras se očekuje manje ljudi...”
– „Tako je, ostaju samo pravi ljubitelji teatra”,
komentarisalo se među prisutnima na drugoj večeri ambijentalnog festivala „Novi tvrđava teatar” u Čortanovcima. I stvarno, pomalo hladnog četvrtog sepembra publika se delila na one zimogrožljive koji su sa sobom nosili perjane jakne i one koji to nisu, ali jedinstvena u čežnji za doživljajem iskonskog pozorišta, otvorene scene koja podseća na antičku, ali i „šekspirovsku”. Izvodila se predstava „Ostajem ostati”, u režiji Gabriele Crnković, a u Samostalnoj istraživačkoj produkciji grupe glumaca iz Novog Sada.
Tema važnosti identiteta, jezika kao temelja tog identiteta, prolaznosti života, jesu univerzalne teme, večne u svetskoj književnosti, u pozorištu, na filmu. Ono što čini jednu predstavu umetnički dobrom jeste dobro izgrađen odnos između konteksta i univerzalnosti. Konkretna priča, konkretan čovek, određen svojim karakterom, vremenom i prostorom u kome živi, ali ipak samo čovek sa kojim saoseća bilo koja publika sveta. Kontekstualno podignuto na univerzalno ili univerzalno preneto na kontekst – svejedno kako definisali, ovu predstavu odlikuje upravo to. Balkanski čovek ionako jeste čovek dualizma – protivrečnosti kao jedine konstante, večtio rastrzan između ideala i gole borbe za opstanak, traganja za identitetom i bežanja od sopstvenog identiteta, čovek ćirilice i latinice, čovek dva jezika, bila ta dva jezika mađarski i srpski ili kombinacija neka druga dva.
Ova predstava govori o čoveku jedne multninacionalne sredine kao što je Vojvodina. Glumci govore na mađarskom dok se iza njih na platnu prikazuju replike na srpskom i kao da ostaju u pamćenju trenutak duže, skrećući dodatnu pažnju na sebe ovom vrstom tehnike. „Svi se provode, dobro jedu i puno piju” – ne treba dodati nijednu reč ovoj rečenici na platnu, a da vam već ne bude jasno koga opisuje. Kroz predstavu se prepliću humor i nostalgija, još jedan dualizam, u jednom trenutku oličen u fenomenu sarme – simbola priče o ljudima koji napuštaju svoje rodne krajeve i upuštaju se u svet tragajući za nekim boljim životnim uslovima, uvek se sećajući te jedne stvari koja im nedostaje, te jedne stvari sa kojom bi život bio konačno kompletan...
Fenomen odlaska od kuće takođe je univerzalan, mada je za čoveka naših prostora posebno značajan, gotovo urezan u biće. I nije to donelo samo savremeno društvo i njegovo siromaštvo. Oduvek je ovaj prostor budio u svojim stanovnicima želju da od njega odu, da ga napuste, jer je uvek negde drugde izgledalo bolje. Te odlaske i selidbe uvek je pratilo traganje, nepresušno traganje i zagledanost u budućnost. A kada se mnogo misli o budućnosti, propušta se život koji se odigrava samo sad, u ovom trenutku. I onda ništa nije jače od osećanja prolaznosti – „nezaobilaznosti prolaznosti”, kako je rekao jedan od likova. Koliko god bilo teško suočavanje sa ovom činjenicom čovekove egiztencije, uloga pozorišta jeste da nas podseti i trgne da promislimo o svojim odlukama, o tome gde sve i kome sve, brzinom svetlosti, odlazi naše vreme. Tu dolazi spona sa savremenim kontekstom, koji u predstavi obuhvataju dokumentarni video snimci, povremeno narušavajući pozorišnu iluziju i podsećajući na realan život – komuniciranje preko društvenih mreža i video poziva zajedničko je svakom savremenom čoveku, i makar to bilo komično javljanje na brzinu, iz toaleta, kako je prikazano u predstavi, jer jedino tad savremeni čovek ima vremena. A nama ostaje osećanje gorčine i zapitanost nad uzaludnošću takvog života. Scenografija ove predstave mogla bi se opisati kao simbolična, takođe u savremenom kontekstu lako protumačena i dobro poznata kao „život u koferu”.
Kako je predstava inspirisana jednim književnim delom, pesmom Šandora Vereša “Talisman”, mogli bismo se podsetiti jednog velikog pisca kome je jedan od lajtomotiva bila upravo tema ove predstave. Tragajući za „plavom zvezdom”, Crnjanski u jednom trenutku kaže: „Mogao bih u Danskoj, i u Švedskoj, i u Norveškoj, da živim. Pa i na Islandu. Svuda ima dobrih ljudi. Jedan drugi glas u meni, na to, dovikuje mi da se varam. I, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.”
Treće večeri festivala biće prikazana predstava „Jugoslavija, moja dežela”/ „Jugoslavija, moja otadžbina”, u režiji Marka Misirača.
Intervju sa glumicom Eminom Elor
Predstava je odlična, pogađa svakog, to je baš naša tema…
Svi nažalost imamo povezanost sa ovom temom…
Upravo to sam htela da prokomentarištemo. Važnost identiteta – to je univerzalna tema, ali predstava ima neki svoj kontekst koji je ostvaren na mnogo načina, jedan od njih su ti video snimci… Da li biste mogli to da prokomentarišete?
Pa pošto su to istinite priče, trebalo je da se nekako pojednostavi, u smislu da ne bude igrano i pozorišno, nego da bude iz života. Intervjuisali smo svi svoje poznanike koji su otišli, pa su nam oni napisali svoje priče, kako im je „napolju”, da li bi da se vrate ili ne, šta osećaju. Jedan Robertov drug je stvarno otišao i eto snašao se negde. Ali nisu svi uspeli, čini mi se.
Nakon rada na predstavi, kako Vam se čini, da li balkanskog čoveka više karakteriše traganje za identitetom ili bežanje od sopstvenog identiteta?
Uh, teško pitanje, Mislim da je individualno, ali svako želi da ima neki dom, možda ga neće naći tu gde se rodio, nego će ga naći negde drugde, ali sigurno da nam treba identitet, ne možemo bez toga. Nama ovde u Vojvodini je malo rascepan, mi imamo dve himne, dva ideniteta, to je malo šizofreno, eto i o tome smo pričali dosta i trudili se da to pokažemo. Pa, ne zna svako da ide sa tim i nije svako u toj situaciji. Ne kažem da je to teško, ali drugačije je. I balkanskom čoveku, da, treba identitet.
