Premijeru predstave „San o zavičaju” nedavno smo gledali u Narodnom pozorištu u Nišu i ujedno slavili 136. rođendan pozorišta. Atmosfera je bila svečana, a predstava koja se igra na maloj sceni pesmom i igrom je upotpunila doživljaj i dodatno razveselila publiku.
Predstavu je režirao Milan Nešković, a sam naslov „San o zavičaju” je zapravo podnaslov drame „Svrati, reče čovek” Ivana Veselinovića.
Predstava počinje povratkom glavnog junaka Konstantina, koga tumači Marko Radojević, iz Amerike. Po povratku u zavičaj, on prvo svraća u malu kafanu, u kojoj ga čeka njegova ekipa. Na sceni vidimo drvene stolice i stolove sa kariranim stolnjacima, po kojima je ova kafana prepoznatljiva; harmoniku koju je nekada svirao, mikrofon, gitaru i kontrabas. U uglu je mali šank i za šankom njegova ljubav iz detinjstva. Sem nje, koja je sa zebnjom isčekivala njegov dolazak, njega su dočekala i prijateljstva jača od smrti, jake veze koje su se gradile od detinjstva. Na prvi pogled kao da se ništa nije izmenilo za 7 godina, ali Konstantin primećuje da njegov odraz u ogledalu više nije isti. To je sada pogled razočaranog čoveka, a ne onog sanjara kakav je bio kada je otišao. Konstantin strahuje od susreta sa svojim bližnjima jer ga muče pitanja poput onog kako priznati poraz, kako se izboriti sa neostvarenim željama, kako se vratiti i reći da nije uspeo u velikom, tuđem gradu.
Ostali junaci u maloj kafani u zabačenom selu piju, slave, slušaju Šabana Šaulića i pevaju njegove pesme. Svaki junak ima svoju priču i njegova sudbina može stati u neku pesmu, osim ako baš te pesme nisu nastale po njihovim životima, kako se ponekad čini. Njih ne muči neuspeh, nisu opterećeni velikim snovima, oni su sasvim zadovoljni svojim životom i prihvataju ga takvim kakav jeste. Oni jesu učmali na margini društva, ali ne pokušavaju da budu ni bolji, ni lepši nego što jesu i ne pretvaraju se da su nešto što nisu. Život ih nije štedeo, ali se oni toga ne stide. Baš zbog toga su ovi junaci iskreni i publika ih rado prihvata iako ne pripadaju konvencionalnom građanskom pozorištu.
U ovoj predstavi vidimo jasno suprotstavljene relacije selo-grad, starosedeoci-došljaci, prisnost-otuđenost. Imamo jasan prikaz jedne sredine u kojoj vreme kao da je stalo: „Ništa se nije promenilo, bivša se kurva, a Džeki je umro”. Verodostojno je prenesen duh „ciganskog”, u onom originalnom, veselom, neiskvarenom smislu. Takođe, prisutna je posebna emocija, „žal za mladost” i tuga za izgubljenim ljubavima koje mogu osetiti samo oni koji imaju dušu.
Ova predstava nas je naterala da se zamislimo kakva to sličnost postoji između kafane i pozorišta. Došli smo do odgovora da u kafanu, kao i u pozorište, idemo da bismo izlečili dušu. Posle ove predstave iz pozorišta izlazimo sa pozitivnim emocijama o kojima ne možemo da prestanemo da razmišljamo i pesmama koje ne možemo da prestanemo da pevamo. Publika, koja boraveći na maloj sceni ima utisak da je i sama deo predstave, često će joj se vraćati željno iščekujući da uz muziku odmori dušu i osveži iskustvo.
Foto: Narodno pozorište Niš
