U svečanoj atmosferi, u kakvoj je i počeo, dočekali smo kraj 12. međunarodnog pozorišnog festivala Teatar u Tvrđavi. Ovogodišnja selekcija predstava je pokrila različite teme i oblasti života, kao i različita razdoblja individualne i kolektivne istorije. Zajedničkim jezikom umetnosti, sličnim motivima i ljubavlju prema pozorišnoj igri, objedinjeno je pet balkanskih zemalja, izbrisane su fizičke granice i srušene jezičke barijere. Svi su postali učesnici zajedničke misije: da prenesu značajne poruke, otvore nove vidike i načine poimanja umetnosti, da dodatknu dušu i u njoj ostanu zauvek.
Na početku završne večeri festivala, dramska umetnica Isidora Minić, je u ime stručnog žirija koji su uz nju sačinjavali piisac i izvršni diretkor Sterijinog pozorja, Goran Ibrajter i teatrolog dr Zoran Maksimović, saopštila njihove impresije o programu i jednoglasno donetu odluku o ovogodišnjim laueratima.
Nagrada „Despotica Jerina Branković”, za najbolju mladu glumicu festivala, dodeljena je glumici Jeleni Vukićević, za ulogu Teodore u predstavi „Mati”, Kruševačkog pozorišta.
Nagrada za najboljeg mladog glumca „Despot Đurađ Branković” pripala je Isidoru Jovanovskom, za ulogu Trigorina, u predstavi „Galeb”, severnomakedonskog pozorišta Teatar Jordan Hadži Konstantinov Džinot, iz Velesa.
Nagrada za najbolju predstavu u celosti odneo je komad „Duh je naša domovina”, Srpskog pozorišta u Mađarskoj.
Nakon ceremonije uručenja nagrada i priznanja, usledio je koncert orkestra konzervatorijuma „Sinhrono” iz Larise (Grčka), pod nazivom „Dunavska rapsodija”. U čast Dana Dunava, izveden je niz kompozicija koje su svojim raznovrsnim ritmovima i dinamikom dočarale tok ove moćne reke, ostavljajući utisak snažne i simbolične završnice festivala.
Četvrto i peto veče festivala su protekla u sličnom maniru i neobičnoj, treperavoj atmosferi koja je oslikavala međuprostor realnosti i umetničkog zanosa, maglovitih vizija i naleta inspiracije. Obe predstave koje je publika imala prilike da pogleda u poslednjim danima festivala su zagrebale suštinu umetnosti, otkrile strahove i slabosti samih umetnika i trnovit put njihovog traganja za smislom svog života i svog stvaralaštva.
Prva od pomenute dve, bila je predstava „Galeb”, u izvedbi Teatra Jordan Hadži Konstantinov Džinot iz Velesa (Severna Makedonija), u režiji Aleksandra Ivanovskog. Bila je ovo jedna od brojnih adaptacija Čehovljeve istoimene drame, doneta sa specifičnom vedrinom, humorom i šarmom, uprkos tragičnim izborima i ishodima njenih likova, vrtlogu neuzvraćenih ljubavi i komplikovanim životnim pitanjima koja neretko ostaju bez odgovora, u vidu teskobne misli sa kojom započinje i završava se svaki novi dan. Iako većinu likova nisu zaobišla dela nedostojna dobrog čoveka, ni za koga od njih se ne može reći da je u potpunosti negativan i loš. Svi oni su oblikovani različitim traumama, besomučnim lutanjima i nedostatkom ljubavi prema sebi samima, koju su očajnički pokušavali da dobiju od drugih i time ispune bolnu prazninu koja nagriza njihove krhke, umetniče duše.
Trigorin, jedan od likova predstave, koga je tumačio nagrađeni mladi glimac Isidor Jovanovski, uspeo je da, veoma verodostojno, kroz svoj upečatljiv monolog i „izrazitu veštinu odbrane lika”, predstavi razvojni put jednog umetnika, od njegovih samih početaka, kada žudi za priznanjem i publicitetom, stvara sa najvećim žarom i slobodom, do momenta kada se njegove žudnje ne ostvare, a on postaje rob očekivanja drugih, ograničen rokovima i pritiscima, i primoran da serijski proizvodi, a ne da stvara. U toj etapi svog života, česte su njegove potrage za smislom i pokretačkom iskrom, nekadašnjim zadovoljstvom i svojom duboko ukorenjenom suštinom.
Publika je predstavu ispratila sa velikom pažnjom, proživljavajući širok spektar različitih emocija – jer takav je umetnički, ali i sasvim običan život; pun slasti i gorčine; malih turbulencija i velikih krahova; odlazaka od sebe, i ponovnog vraćanja. Pun smisla, i potpunog besmisla. Ali u tome i jeste čar.
Predstava „Duh je naša domovina” u izvedbi Srpskog pozorišta u Mađarskoj, čiju režiju potpisuje rediteljka Marija Barna Lipkovski, s obzirom na brojne kvalitete koji su joj doneli nagradu za najbolju predstavu festivala, bila je sjajna završnica takmičarskog programa.
Prva specifičnost ovog komada sa kojom smo se susreli, i pomalo zbunjeno pokušavali da razumemo simboliku koja se iza nje krije, bilo je njeno izvođenje na dva jezika – srpskom i mađarskom. Takav stvaralački postupak je ilustrovao dve strane ličnosti i prožimanje uticaja dva podneblja, porekla i vere, koji su neodvojivo počivali u liku i delu čuvenog pisca Danila Kiša. Podeljen u četiri etape njegovog života, komad je prikazan kroz odlomke i redove njegovih pisama, intervjua, romana i eseja, i kroz epizode njegove svakodnevice obeležene samoćom, zanesenim pisanjem i sudarima sa realnošću koja odiše nepravdom čije postojanje nastoji da sputa umetnost u svom nastajanju i proboju u svet, do čitalaca kojima je potrebna kao utočište.
Bilo je zadovoljstvo gledati uigrani tandem koji sačinjavaju glumci Alisa Lacko i Tibor Kakonji, koji je vešto i glumački precizno donosio različite strane slojevite ličnosti Danila Kiša – onu energičnu i poletnu, i dalje nesvesnu okrutnosti života, ali i onu mračniju, zaokupljenu različitim oblicima smrti, nad kojom je neprestano lebdela nedostajuća figura njegovog oca, kao tamna senka prošlosti i glas koji odzvanja u mislima, među zidovima skučenog stana i polako se gubi praćen zvucima harmonike. Pored dinamičnog izvođenja, muzičkih deonica i narativnog tona, ono što je dodatno uvuklo publiku u sadržajan, buran i inspirativan život svet Danila Kiša, bili su interaktivni delovi predstave, u kojima je gledalac i sam postajao akter tog umetničkog sveta, sa mogućnošću da ga iskusi intimnije, življe i jasnije.
Ova emotivno i intelektualno angažovana predstava je, otvorivši brojna pitanja o istini, smrti, teretu porekla i jezika, i naglašavajući značaj umetnosti za očuvanje slobode duha i uma, na adekvatan način zaokružila sam festival. Ostavila je povoda da ga napustimo sa pozitivnim utiscima o celokupnom događaju, i takvog ga nosimo u sećanju iščekujući sledeću godinu i nova pozorišna nadahnuća i dela, koja će nastaviti da pišu istoriju Smederevske tvrđave.
Foto: Ivan Veselinović
