U utorak, 24. juna, u svečanoj, pomalo arhaičnoj atmosferi Malog grada Smederevske tvrđave otpočeo je 12. po redu pozorišni festival Teatar u Tvrđavi. Na scenu obasjanu prigušenom svetlošću koja izbija iz kamenih struktura, prvo je istupio Bojan Ivanov, izvršni direktor Dramskog pozorišta „Sava Ognjanov” iz Rusea, u Bugarskoj, čija predstava Bifem je bila prva na repertoaru. Svojim izlaganjem je otvorio festival, odajući posebnu zahvalnost čitavoj organizaciji i ističući simboličnost ove večeri, zbog sličnih istorijskih okolnosti i Dunavskog rečnog toka koji povezuju Ruse i Smederevo.
Foto: Zvezdan Veljković
„Smederevska tvrđava ima bogatu istoriju, ali narednih šest dana postaće mesto stvaranja nove istorije”, bile su reči kojima je zaokružio svoj govor, i prepustio reč voditeljima programa, koji su potom uputili publiku u sam takmičarski program i predstave koje ih očekuju, kao i u dopunske sadržaje koji će upotpuniti celokupan događaj. Predstavljen je stručni žiri koji će svojim ocenama, znanjem i kompetentnošću doneti odluku o najboljoj, pobedničkoj predstavi i najboljem mladom glumcu, kojima će na završnoj večeri – u nedelju, 29. juna, biti dodeljene nagrade u vidu statueta Despota Đurđa Brankovića i Mare Branković. Članovi ovogodišnjeg stručnog žirija su pisac i izvršni direktor Sterijinog pozorja, ujedno predsednik žirija Goran Ibrajter, dramska umetnica Isidora Minić i teatrolog dr Zoran Maksimović.
Nakon prijatne dobrodošlice, usledila je prva u nizu od pet predstava sa ovogodišnjeg programa, pod nazivom „Bifem”. Rađena po tekstu istaknute ruske književnice Ljudmile Petruševske i u režiji značajnog bugarskog pozorišnog reditelja Rotislava Georgijeva, ovo je predstava koja je pomerila granice i očekivanja u pogledu kreativnosti i specifičnosti komada koje će publika imati priliku da vidi u narednim danima Teatra u Tvrđavi. Ovo delo se definitivno ne može svrstati u redove komercijalnog pozorišta, pristupačnog i pitkog širim narodnim masama. Zbog svog nesvakidašnjeg pristupa temi, određene doze lucidnosti i obrađivanja apsurda, izazvalo je različite reakcije gledalaca i vrlo podeljena mišljenja, negodovanja i prepoznavanja, iznenadjene i zbunjene poglede, ali i potrebu za razgovorom i objašnjenjima.
Foto: Nenad Živanović
Naime, predstava se bavi vrlo grotesknim i sirovim prikazivanjem odnosa između majke i ćerke, koje su nakon podvrgavanja naučnom eksperimentu, postale jedno telo. Primorane da žive neraskidivo povezane, hrleći za ličnom slobodom i osuđene na preterano deljenje intimnog prostora, u svom neizdržu i haotičnom rastrojstvu sopstvenih misli, one ulaze u žestoke sukobe u kojima na videlo isplivavaju brojne tajne o lošim izborima iz prošlosti, nezadovoljstva, osude i istine sa kojima se nije lako suočiti. Kroz žustre dijaloge, lišene svih barijera i zadrške, majka i ćerka se ,neki bi rekli vulgarno i nedostojanstveno, obrušavaju jedna na drugu, svaljujući krivicu na dušu i učinak svoje protivnice. U njihovim izlaganjima se jasno vidi ogorčenost sopstvenim životom, čežnja za novim prilikama, ljubavima i šansom da sve urade drugačije. Međutim, iako ljute, povređene i ranjive, ipak u njima tinja plamičak međusobne prisnosti, nežnosti i topline, koji je u odnosu roditelja i deteta, uprkos svim razmiricama, nemoguće zauvek ugasiti.
Način izvođenja kakav je primenjen u ovoj predstavi, u kome su glavne junakinje sve vreme u statičnom, sedećem položaju, i u kome facijalna ekspresija i glas predstavljaju glavno i jedino sredstvo glumačke igre, je vrlo izazovan. Zahvaljujući kvalitetno i promišljeno napisanom tekstu satkanom od dijaloga sa komičnim I ironičnim prizvukom, i velikom glumačkom umeću glumica Ivane Keranove i Jasene Kotlarove, u predstavi nije izostalo dinamike, a odsustvo pokreta je ostalo gotovo neprimetno. Sadržina i način donošenja smelo napisanog teksta, napeta i misteriozna muzika u pozadini, specifičnost kostima su izazivali intrigu i bili sasvim dovoljni da održe pažnju i fokus gledalaca koji su želeli da prodru u njenu suštinu.
Predstava „Bifem” je delo kome je neophodno pristupiti bez predrasuda i očekivanja; koje postepeno uvlači gledaoca u svet apsurda, polako razotkrivajući istine o roditeljstvu, slobodi, ljubavi, seksualnim slobodama i odnosima, propuštenim prilikama i promašenim životima. To je delo koje se bavi tabuima, izazivajući povremeno osećaj nelagode i šoka, koji će za nekoga ostati dominantan utisak, dok će nekima samo povećati interesovanje za daljim tumačenjem duboko ukorenjene simbolike i finalni rasplet.
.jpg&w=384&q=90)
