Zalud su zvona zvonila

Komedija „Svadbena zvona” premijerno je izvedena krajem januara na novosadskoj sceni „Pozorišta mladih”. Nastala po tekstu Davora Špišića predstavlja komediju zabune koja priča o tri usamljena bića, tri društvena marginalca: Radomiru Milutinoviću iz Grocke, pozorišnoj glumici Ane i policajcu Marinu iz Hrvatske.

Kada Radomir, nastavnik domaćinstva bez ijednog radnog dana u struci, odluči da napusti roditeljski dom i krene u potragu za novim mogućnostima zaustavlja se u Aneinom domu u Hrvatskoj. 

Naizgled, Radomir i Ane su u srećnom braku, sve dok se na sceni ne pojavi Marino, policajac kojem je glavni zadatak da utvrdi da li je to baš tako i da li zaista Radomir i Ane konzumiraju svoj brak na radost Republike Hrvatske ili je u pitanju paravan. 

I dok se smenjuju godišnja doba gledalac se pita da li će brak Radomira i Ani obrisati razliku između pozorišta i kazališta ili će kada kucne čas dobijanja hrvatske putovnice Radomir nastaviti svoj put u svet.

Njih troje predstavnici su čoveka današnjice – čoveka nesnađenog i skrajnutog koji se dovija, prekraja i služi. Njihovi putevi, iako različiti, se, kako i u životu biva, prepliću i na trenutak čak dodiruju uz reči razumevanja i utehe. 

Da li će Marino, koji posvećeno radi svoj posao i dosledan je zadatku da otkrije istinu koja stoji iza njihovog braka, uspeti u tome i da li se Radomirov put ka novim mogućnostima završava u Hrvatskoj, ostaju pitanja na koja dobijamo odgovor tek kada otkuca sam kraj  predstave. 

Reditelj Peter Srpčić je na jedan dovitljiv način, koji podseća na kretanje kraba u kofi, zaključio položaj čoveka na margini društva ovih prostora. 

U ovoj komediji i melodrami granica postoji, ali se i briše. Naposletku, svi imamo jednaku mogućnost za kretanjem, onu uslovljenu veličinom kofe.