Vojnik od gline

Prethodno promenaško veče bilo je nešto ekscentričnije u odnosu na svoje  prethodnike. Izmešteno u ambijent Doma b-612 obećavalo je nesvakidašnju priču, koju kao da je podražavalo novosadsko nebo smrknuto oblacima u kojima nije bilo kišnice. Pred publikom odvijalo se nešto manje od dva časa „Paklene noći”, duodrame u režiji profesora Borisa Isakovića, ispričane po motivima dela Ingmara Vilkvista, „Noć Helvera”. 

Od samog ulaska na kamernu scenu, publika shvata da je soba u kojoj se nalazi tek prividno izolovani vakuum okružen batom čizama vojničkih četa. Izvan tankih zidina napola urušenog doma, nadolazeći rat raskrinkava svu zlobu lica čovečanstva. Ipak, unutar zidina slabije se čuju pokliči uzglobljeni u razarajuću politiku ratnih vojskovođa, jedna upaljena sijalica odagnava mrak nastupajuće noći, a miris čorbe sa stola podstiče zaborav na nadolazeće, ratne i posleratne godine gladi. U domu koji, iako uzdrhtao od straha, ipak negira lepet vojničkog olova, preživljavaju jedna žena po imenu Karla i jedan mladi čovek, Helver. Prva pronevera gledaočevog očekivanja nastaje u trenutku spoznaje da drama ne govori o bračnim partnerima čiji život, zalaganjem zlonamernog doba, odlazi putevima potpunog kraha. Naime, grotesknim razgolićivanjem od njih ostaju tek dva alter ega, ukorenjena u likovima vojnika i majke, a kada i njih spere prava istina, na sceni pred publikom ostaju tek mladić nestabilne psihe i žena samoizolovana nakon propasti niza godina svoga života. Glumački performans, ogoljevanjem istina o nesrećnim prošlostima dvoje saputnika prinuđenih da sve otrgnuto iz svog lika pokušaju da pronađu u liku onog drugog, čitavim telima oponaša stadijume nastupajućeg globalnog ludila kojem neće umaći ni oni najstameniji. Tako, spoljašnje kidanje ratom zahvaćene zemlje, teče uporedo sa onim unutrašnjim raskidanjem niti ruha slepljenog za dve kože, a jedan individualni raskol kulminira istovremeno sa onim opštim, državnim, te na samom kraju i svetskim. 

Kako tokom čitavog toka radnje ne postoji precizno određenje doba niti države u kojoj se rasplamsava rat, kao ni njegovo jasno imenovanje (i pored implicitiranih nagoveštaja da je reč o danima prvih zametaka Drugog svetstkog tata), moglo bi se ukazati na njegovu sveopštu apsurdnost koja je identično fatalna u svakom vremenu ponaosob. Tako bi se težište sa napomenute istorijski posvedočene podloge prebacilo na univerzalne emocionalne slomove ljudi prinuđenih da napuste linije svojih negdašnjih života i to zarad njihovog spasa. 

Takođe ova, psihološki složena, radnja mogla bi se tumačiti kroz prizmu krajnjeg poniranja jedne, ratom oštećene, svesti. Već u prvoj sceni, publika upoznaje Helvera, mentalno nestabilnog mladića, za čije staranje se brine Karla, žena koja tako markira nastavak svog, davno prekinutog, majčinskog zadatka. Dečak fasciniran nemoralnim grozotama vojnih generala, potresno zaokupljen svojom kolekcijom figurica plastičnih vojnika, pred publikom se odaje kao nedozrelo dete željno igre, nesposobno da pojmi stvarni kontekst pod kojim ratovi izbijaju. No, međutim, kompleksan lik Helvera moguće je tumačiti posredstvom nekog pređašnjeg vojničkog iskustva koje je bilo potencijalni okidač raštimovanja njegovog psihološkog sklopa. Tako bi Helver mogao biti tek jedna od miliona posrednih žrtava rata, onih koji su iz rovova izašli živi i čija tela nije oštetio nijedan metak, ali su, umesto njihovih udova, raskomadane postale unutrašnjosti njihovih umova. Nekadašnji vojnik podetinjio od najezde preživljenog krvoločnog straha, samo je glineni vojnik čije je postojanje oblikovala ruka nekakvog vojnog zapovednika, pokretao animalni instinkt ubijanja zarad sopstvenog preživljavanja, a zaustavio konačni raskol iza kojeg je u psihi ostala samo večita trauma. Glineni vojnik koji svoje prekinute korake nastavlja besciljnim pokretanjem plastičnih figurica, samo je jedna od milijardi marioneta žrtvovana sunovratu jednoumlja kojim se započinje svaki sukob. 

Bizarni epilog radnje ozvaničava početak još bizarnijeg doba. Naime, primoravši Helvera na dečju igru gutanja tableta, Karla ga, paradoksalno spašava od mnogo krvavijeg, a istovremeno neminovnog, kraja. Vojnička sila pali crkve, a nekada sigurni porodični domovi urušavaju se poput domina, te, u atmosferi sveopšteg odumiranja otopora, smrt postaje najtrezvenije rešenje. Bila shvaćena kao udžbenički pasus o početku najkrvožednijeg rata u istoriji, ili pak putem emocionalnih posledica koje bitke urezuju u psihe pojedinaca, ova „Paklena noć" publici u amanet ostavlja promišljanje o lakoći pod kojom neke nepoznate šake oblikuju figure vojnika, istorijskog doba, i svim ljudima koji su spas od nedostojnog života pronašli u smrti. Nakon predstave po mislima se uzvrzma sva ona zebnja dobro znanog stiha: „Samo da rata ne bude.”

Sedmo veče nedelje Promene obeležiće presecanje jedne „Vrpce” u izvedbi Aleksandre i Jelice Arizanović. Vidimo se!