Valjda je negde neka zabava

Sinoć je u Fabrici svečano otvoren, 48. po redu, Internacionalni festival alternativnog i novog teatra u Novom Sadu. Selektor festivala je čuveni reditelj Aleksandar Popovski. Predstavljanjem izuzetnog glumca i reditelja Zijaha Sokolovića, koji je izveo fragment svoje dvosatne kabaretske monodrame „Međuigre 0-24“, novosadskom Kineskom četvrti, kao i čitavim gradom, oživeo je ovaj INFANT. Kao što je Žan Žak Ruso rekao „Čovek je rođen slobodan, ali ipak ceo život provodi u okovima“, tako i ova Sokolovićeva monodrama govori o okovima životnih dogmi koje zarobljavaju pojedinca u besmislenu formu usamljanosti i beznađa. To je to građansko, kapitalističko, društvo kojim upravlja novac. Nestalo je uživanja u životu. Kapital nisu cveće i bombonjere. Više niko ne mari za Bodlera, a to cveće više ni ne miriše u skupocenoj vazi napunjenoj vodom, vodom života. Tako i sam čovek, sačinjen od 70% vode počinje da smrdi. Sve truli. Samo smo potrošna roba.

U okviru glavnog programa, predstava koja je otvorila festival jeste „Pošta“ Slovenskog narodnog gledališča iz Maribora u režiji Juša (A.) Zidara. Prvi utisak po pogledu na scenograiju jeste da je u pitanju pošta kao svaka druga. Ali nije, ova je potpuno bizarna. Zapravo, bizarni su njeni uposlenici: „Imamo sat, olovku, stolice, ruke, usta, srce, znanje, volju, ideale, fantazije, snove, ideje...“, no nemaju koverte ni markice, ni novca nema pošta, niti je bilo kome na usluzi, od bilo kakve koristi i svrhe u društvu... Onda odjednom, kazaljka na zidnom satu, jednom od bitnijih rekvizita na popisu invertara lokalne pošte, nestala je. Od kada je nema? To vam zasigurno ne mogu reći tri poštanska službenika (Koritnik, Dellarea, Žunko) koji su uveliko zaboravili izgled koverata i markica u potrazi za savršenom formom svog zanata, dok u svojoj kancelariji preživljavanju večnost monotonije. Ipak, kako sami kažu, oni su državna institucija. Život u večitom strahu od šefice, u sakrivanju od života, u nemoći iza šaltera koja bi trebalo da ispred šaltera izgleda kao nadmoć, reklo bi se ne ometa trojicu ljupkih junaka, smešnih i strašnih istovremeno,  da svaki dan provode baveći se redovnim besmislenim poštanskim ili činovničkim formalnostima u opštem besmislu. Nesrećni su i već uveliko potrošeni (u stvari uvek su i bili isprazni), neostvareni. Samo im malo sreće fali, ali kako bi oni sami rekli: „Sve u svoje vreme“. Koje vreme, kad poštanskom satu najednom iščeznu kazaljke?!  Surovost apsurda,  koja se provlači kroz ovu tragikomediju nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Smejaćete im se ili ćete zaplakati zajdno sa njima. Jedno je sigurno, te suze će samo oprati crtež markice na pultu i stvoriti potop.  Doboro je što je u sklopu inventara pošte i znak za klizav pod. Možda vas oraspoloži zvuk trube. Na krajnje kafkijanski način Zidar nas uvodi u svakodnevnicu čiji smo deo. Samo smo od straha zatvorili oči da je ne prepoznamo. Bez ikakavih uslova i sredstava za rad, čovek može biti prepušten samo svojim mislima. Jedna privlačna žena, jedna glumica menjajući kostime, predstavlja ili predstavlja da predstavlja jednu ili nekoliko stranaka pošte, ili to radnici pošte sa svojom šeficom izvode predstavu kao da im stranke dolaze? Šta je od ovog zaista  stvarnost i je li pak svaka stranka čista fantazmagorija nastala iz  razonode u monotoniji svakodnevne bede, ne znam. Tuga savremenog bivstvovanja provaljuje sa scene. U to ime, kao što je jedan od protagonista rekao „Valjda je negde neka zabava“. Smejala sam se dok sam gledala predstavu. Zabava je zbilja i bila. Sami smo se sebi smejali.

Foto: Damjan Švarc