Beograd je u četvrtak dobio jednu izuzetnu predstavu o njemu i o jednoj generaciji mladih koja ga je predstavljala i „živela”. Premijera predstave „Milenijum u Beogradu” odigrana je u četvrtak u okviru Belef festivala u Narodnom pozorištu u Beogradu. Predstava čiju režiju potpisuje mladi reditelj Marko Čelebić, nastala je po romanu Vladimira Pištala.
Hronika jednog vremena ispričana je kroz generaciju mladih koji svedoče značajnim društvenim i političkim promenama: prelasku iz komunizma u socijalizam i raspadu Jugoslavije. Te promene će uticati i na međusobne odnose petoro prijatelja koji dišu kao Beograd, od njihove rane mladosti, sve do početka novog milenijuma.
Priča počinje 1980. godine, na dan Titove sahrane, kada Milan (Aleksandar Vučković) postaje punoletan. U tom periodu, Milan, Bane (Nikola Vujović), Boris (Bojan Krivokapić), Zora (Vaja Dujović) i Irina (Zorana Bećić Đorđević) se najlepše druže, izlaze na najluđe žurke, slušaju najbolju rok muziku, između njih se rađaju prve ljubavi - oni osećaju, „žive” i jesu Beograd. Već 1991. godine sa početkom rata i vladavine „Tarkvinija Oholog”, naša petorka se menja, ljubavi umiru i prijateljstva raspadaju. Do poslednje godine 20. veka, nekih više neće biti, neki od njih će napustiti Beograd i odbaciti ga, neki ostati verni ali potpuno bespomoćni u njemu.
Scene se nižu hronološki, a tačne godine u kojima su scene smeštene, glumci ispisuju kredom po sivim zidovima. Na početku predstave svi glumci iscrtavaju znamenitosti Beograda po zidovima – Hram Svetog Save, Beograđanka, Zapadna kapija, Avalski toranj... U uglu scene sedi dečak (Vasilije Vujović) koji tokom cele predstave crta ili pravi kulu od drvenih kocki i neprestano je besno ruši. Dnevna soba na sredini scene (kauč i tepih) pokriveni su providnim najlonom kao i ostali delovi scenografije, a tokom predstave će se po potrebi otkrivati. Kostimi odgovaraju periodu u kom je radnja smeštena – starke, farmerke, šuškavci iz devedesetih...
Sama predstava počinje legendom o nastanku Beograda i to monologom naratora, odnosno glavnog lika Milana kog izuzetno igra Aleksandar Vučković. On, kao glavni lik povremeno razbija četvrti zid i kao pripovedač u prvom licu publici bliže objašnjava situacije, godine u kojima se nalazi i kako se u tom trenutku oseća, što je veoma dobro rediteljsko rešenje. Zbog toga, ali i niza drugih promišljenih rediteljskih postupaka, ni u jednom trenutku pažnja ne opada (toliko da ni ne znamo da vam kažemo koliko predstava traje). Tome doprinosi i bend koji se nalazi na bini u uglu scene i koji savršeno prati priču. Pored Vučkovića, posebno je sjajna Vaja Dujović u ulozi Zore, koja predstavlja glas razuma i oličenje onog normalnog, osvešćenog Beograda.
„Milenijum u Beogradu” nije samo priča o međusobnim odnosima unutar jedne grupe prijatelja, već je svojevrsni dnevnik o jednom vremenu iz ugla mladog čoveka koji će prvo odbacivati činjenicu da se sa vremenom i ljudi menjaju, a kasnije će tom spoznajom – kao ukopan u mestu, ostati sam i bespomoćan. Njegova Irina će se udati za njegovog prijatelja Borisa. Boris će postati bogat i pohlepan, uvek gladan novca u vremenu kada ljudi zaista gladuju. Bane će postati pristalica „Tarkvinija Oholog”, a kasnije otići u Njujork. Zora, jedina koja ostaje uz njega kada svi drugi odu – umire.
Reditelj je povodom predstave rekao da „uprkos bespomoćnosti njegovih žitelja, grad ostaje magičan i zauvek otvoren za sve oni koji su spremni da nastave da ga sanjaju, jer grad su ljudi, a ljudi tom gradu nikada neće prestati da daju nove oči”.
A Beograd je posebno magičan kada prošetam petkom ili subotom popodne njegovim nasmejanim ulicama. Tada srećem sve one koji sanjaju. Tada je Beograd baš onakav kakvog ga ja sanjam.
„Usnio sam jedan grad (...) Sanjao sam kako se ulicama šetaju anđeli, a na prozorima žene otresaju jastučnice pune konfeta...”
