Premijerom predstave „Poetika ćutanja” reditelja i osnivača festivala „Desire Central Station” Andraša Urbana u petak je na sceni subotičkog pozorišta „Kostolanji Deže” svečano otvoreno njegovo jubilarno, 15. izdanje, i to pod sloganom „Hit me baby final time”, kao aluzijom na kultni hit Britni Spirs. Izbor ovogodišnje matrice najavljuje da će narednih nekoliko dana biti u znaku individualnih i kolektivnih represija, te se, tradicionalno, između ostalih, očekuju i politički angažovane teme.
„Poetika ćutanja“ deo je Urbanove trilogije, koja je prvobitno krenula kao poetika slušanja, a zatim nastavila svoj put kroz ispitivanje vizuelne prizme teatra iliti poetiku gledanja, i najzad dobila svoj krajnji okvir studijama onoga što čujemo u pozorištu, a često nepošteno uzimamo kao podrazumevajuću kategoriju. Korišćenjem isključivo svima razumljivog jezika pokreta i gestova, ova predstava-performans, karakteristična je po tome što podjednako komunicira sa svakim pojedincem u multinacionalnom gledalištu, ruši jezičku barijeru, te je sve skupa izuzetno lep i plemenit način da se otvori Dezire festival.
Već je sam početak apsurdom prožete „Poetike ćutanja” intrigantan, jer zatičemo muškarca i ženu pred iznenadnim izostankom artikulisanog govora – što je verovatno i iracionalni strah svakog glumca, a možda i vrsta kolektivnog straha svih nas koji smo makar jednom sanjali da nam se u krucijalnom momentu gubi glas. Jasno je da ovakav postupak nosi sa sobom dosta razuđenu simboliku, te se može odnositi kako na političko pitanje tako i na atrofiranost čoveka pred odgovorima na vlastita egzistencijalna. Verovatnije će ipak biti da nas ovaj rediteljski postupak vraćanjem u antropološke prapočetke civilizacije (čemu ide u prilog i naredni prizor sa vatrom) tera da preispitamo metasintezu ovdašnjeg i ondašnjeg u nadi da ćemo između redova i sami pronaći neke odgovore.
Odluka o tome da performans bude konceptualno potčinjen zvuku, odnosno da kompletno predstavlja neku vrstu „ode” zvuku i čulu sluha, pruža publici neverovatno otrežnjujuće iskustvo i dokaz da zvuk poseduje sposobnost da u potpunosti preokrene celokupno pozorišno (ali i drugo) iskustvo na ovu ili onu stranu. Fizički zahtevno smenjivanje buke i tišine izvođači su izneli maestralno, tako da pažnja publike nije izostala ni u jednom trenutku. Kompozicijski besprekorno uklopljen mizanscen čini da su sva četiri izvođača na sceni podjednako prisutna i angažovana. Na sceni niko ne „visi” a da mu tu stvarno nije mesto.
Interesantno je da apstraktno-avangardna priroda „Poetike ćutanja” ne ispoljava ni trunku komercijalnog, iako je – ništa manje dobra – naredna predstava na reportoaru, koja nosi naziv „Totovi”, oličenje komercijalnog, ali i pokazatelj da je Andraš Urban briljantan i podjednako otvoren i za jedan i za drugi pristup teatru.
Imam prijatelje čiji senzibilitet ne korespondira sa apstrakcijom na pozorišnoj sceni i verovatno bi „Poetiku ćutanja” okarakterisali kao „premodernu” za njihov ukus. Međutim, ne sumnjam da bi čak i njih ovaj Urbanov projekat razmrdao, raspametio, možda čak i razbesneo, ali u svakom slučaju emocionalna rekcija ne bi izostala; kao što je nije izostalo ni u samom konceptu predstave, koji je sam po sebi od izbijanja bujice emocionalnih stanja u većoj meri i sačinjen.
Foto: Edvard Molnar
