Treće večeri jubilarnog petnaestog po redu „Desire Central Station” festivala odigranе su predstave „Ko igra Sonju Savić?” u režiji Andraša Urbana i dramatizaciji Vedrane Božinović, kao i „Kiseonik” Tibora Palfija i Katalin Deak. Podjednako savremene, eksplozivne, i angažovane – i jedna i druga oslanjaju se na ambijent i pozivaju na bunt.
Predstava sa elementima biografije ikone jugoslovenske kinematografije Sonje Savić, premijerno izvođenje imala je pred beogradskom publikom ovog proleća u Bitef teatru. Priča o generacijskim pobunama onih koji su osamdesetih godina odrastali na jugoslovenskom asfaltu generiše se u Sonjinom temperamentnom karakteru, onakvom kakvog se veruje da je i sama posedovala. U ovoj ulozi naizmenično se kreću Nikola Voštinić, Bratislav Janković, Borjanka Ljumović, Ivana Terzić i Julija Petković. Sam naziv predstave implicira pitanje postoji li među nama i dalje duh sličan onom koji je imala andergraund diva, a kojoj su svojevremeno davali titulu „preosetjive” za turoban svet koji je okružuje. Šta ako ipak oni koji su je ovim epitetom tako kruto definisali nisu bili dovoljno osetljivi? Koja je uopšte prava mera osetljivosti?
Jedan od citata iz predstave „Ko igra Sonju Savić?” odnosi se na ljubav prema rokenrolu. Borjanka Ljumović, koja se tokom izvedbe najčešće nalazila u Sonjinom liku objašnjava da ona proizilazi iz želje da se bude intiman sa hijadama ljudi. Sa druge strane medalje, plemenitosti Sonjinog karaktera i potrebe za emotivnom prisnošću, implicitno se pokeće tema kontroverznog pitanja o pravu čoveka da sam donese odluku o svom životu.
Predstava „Kiseonik” u izvedbi članova ansambla pozorišta „Aron Tamaši” iz Rumunije inovativno je i unikatno audio-vizuelno iskustvo koje krasi savršeno izbalansiran spoj muzke i naracije. Kroz deset tehno kompozicija koje pokreću biblijski citati, Bence Konja-Ite i Janka Korodi donose dualnu priču o Saši (muškarcu) iz malog provincijalskog mesta i Saši (ženi) iz velikog grada.
Vizuelno zavodljiva scenografija sa led panoima u kombinaciji sa dinamičnim i bučnim songovima donosi savremenu atmosferu muzičkog fastivala toliko uverljivo da zaboravite da se nalazite u teatarskim crvenim sedištima. Upravo je ovaj, savremni duh komada „Kiseonik” ono što ga najviše izdvaja od ostatka festivalskog repertoara, stoga je bitno posebno izdvojiti zaduženog za vizuelne efekte Andraša Ranca.
“... Kiseonik je, dakle, jedan koncert. A mi tragamo za pozorištem u njemu. Možemo li disati u skladu sa starim zakonima, u ovom haotičnom, dualnom svetu?”
