U okviru ciklusa „Nije filozofski ćutati” na Filozofskom fakultetu održana je tribina pod nazivom „Pozorište kao ogledalo stvarnosti”. Na tribini su govorili Radoslav Milenković, Minja Bogavac i Kokan Mladenović, a u ulozi moderatora bila je profesorka Radina Vučetić. Za članove redakcije našeg portala bilo je jasno da ćemo biti u prvim redovima čim je tribina najavljena. Od teme, preko govornika, do sveobuhvatnog koncepta ovog ciklusa proprotestnih/antirežimskih tribina – nema ničega što nam nije „srcu blisko”. I bez sumnje smo imali velika očekivanja.
Profesorka Vučetić započela je tribinu dajući kratku hronologiju događaja koji su obeležili borbe ljudi iz sveta pozorišta protiv režimskih uplitanja u njihov rad. Pomenuti su slučaj Hubač iz Narodnog pozorišta, Sergej Trifunović u Aleksincu, pobuna ansambla Narodnog pozorišta iz Sombora protiv postavljenja Vesne Paštrović na mesto upravnice, reakcija glumaca BDP-a protiv održavanja manifestacije Balkan Awards u njihovoj kući. Pored toga, istakla je i pismo podrške protestima #1od5miliona, koje je potpisalo više od četiristo pozorišnih umetnika.
Tri pitanja je postavljeno govornicima: kako i koliko se politika meša u pozorište i naše živote, u kom žanru živimo i šta su rešenja, tj. šta dalje da radimo? Iz pozicije nekoga ko je došao da sluša tribinu o pozorištu malo je reći da su ova pitanja razočaravajuća. Nakon nabrajanja događaja iz kojih se gotovo same nameću vrlo konkretne teme cenzure, zatim uloge poznatih (pre svega glumaca) u aktuelnim protestima i politici uopšte, kao i sve češćih pobuna ansambala, čini se kao da je razgovor vraćen tri koraka unazad. Govornicima je maltene nametnuto da govore o opštim mestima, vrlo dekonkretizovano, do te mere da se u pojedinim trenucima moglo i zaboraviti da je naziv tribine „Pozorište kao ogledalo stvarnosti”. Ipak, mada je moderatorka u ovom smislu malo „zakazala”, govornici nisu razočarali.
„Pozorište ne može biti pošteđeno sveopšteg haosa i devastacije svega. Mešaju se i u pozorište zato što imaju bolesnu želju da sve kontrolišu. Međutim, ne radi se ovde o temeljnoj ideološkoj cenzuri, već o totalnoj proizvoljnosti”, rekao je Rale Milenković, na šta se nadovezala i Minja Bogavac:
„Mi znamo iz rada u predstavama da improvizacija može da bude dobra i može da dovede do nekih sjajnih rešenja, ali da bi se nešto uradilo mora da postoji plan. Oni toliko nemaju pojma o kulturi da konstantno sebi daju autogol. Kada pokušate nešto da cenzurišete, postižete upravo suprotno: tada svi žele da vide šta je to zabranjeno i u tom slučaju i prosečna predstava postaje hit”.
Jednoglasno je zaključeno da ljudi na vlasti i njihovi simpatizeri nisu pozorišna publika, ali da nam ni predstave ni glume svakodnevno ne manjka, a scenografija je sve živopisnija – od fontane do gondole, od jarbola do Cvetnog trga. Ipak, Rale na to kaže – kakav sadržaj takva i forma – „kakva zemlja, kakvi mi, takva i fontana”. I zaista, ima li drugog krivca do nas samih? Zašto dozvoljavamo da živimo u, kako kaže Minja, „tragičnoj farsi u kojoj je sve više komičnih elemenata, a sve je manje smešno”?
I dok smo prisiljeni da gledamo tragikomičnu monodramu izvan pozorišne sale svakog dana, opet se javlja pitanje sve manjeg broja ljudi koji idu u pozorište. Ko je za to kriv, umetnici ili društvo? I da li i oni koji posećuju pozorište traže teme za razmišljanje i duhovni rast ili samo laku građansku zabavu? Kokan Mladenović se, odgovarajući na ova pitanja, podsetio svojih školskih dana kada je jednom mesečno preko škole odlazio u pozorište, a zaključio je kako neulaganje u kulturu i obrazovanje ima cilj da od ljudi napravi krdo – ”nemisleći narod sendvičara, rijalitija, pinka i informera”. Minja rešenje ovog problema vidi u edukaciji. Nije dovoljno da nastavnici odvedu učenike na predstavu, dok ni oni sami ne poznaju pozorišnu kulturu. I zašto u školama ne postoji dramsko obrazovanje kao što postoje književnost, muzičko, likovno? Ona je istakla kako se o ovom problemu godinama govori, ali kako do sada nije napravljen ni najmanji pomak.
Kao dodatno pitanje na tribini javila se i tema kreativnih industrija, čiji navodni razvoj demantuje sve o čemu su govornici pričali. Ipak, oni su se ogradili od celog tog pojma, navodeći kako je to svođenje kreativnosti na proizvod i kako je nešto ili kreativno ili je industrija. „Mi ne možemo da budemo privredna grana – nismo ono što se radi da bi se preživelo, mi radimo nešto zbog čega treba živeti”, rekla je Minja.
Da stanje u kulturi, kao i u društvu, nije dobro, svi smo se složili. Ali konkretnih predloga za promene nema. Šetnje subotom u 18h jesu početak, ali ne i magični štapić koji će preko noći doneti rešenje. Ljudima nedostaje hrabrosti, kreativnosti, entuzijazma. Zašto je to tako, pitanje je dovoljno opširno za posebnu tribinu. Ali to mora da se menja, a pozorišni umetnici svojim radom na sceni i van nje tu promenu mogu višestruko da katalizuju. Borba za dostojanstvo mora da bude svakodnevna, jer kako je Kokan rekao: „Da su Partizani išli u rat subotom u šest, nikada ne bismo dobili rat”.
Celu tribinu pogledajte na https://www.youtube.com/watch?v=ImHgKH4F6V4
Foto: Youtube
