Tri snega u jednoj zimskoj noći

Da li baš svaka nedelja traje po sedam dana? Podrazumevani odgovor na ovo pitanje demantuje nedelja rešena da promeni tu konvenciju, a ona je u nedelju i zvanično započela. Poslednje februarske i prve martovske dane obeležiće čuvena Nedelja promene pod pokroviteljstvom novosadske Akademije umetnosti. Ova neobična, desetodnevna nedelja i zvanično je započela prethodne večeri, a na sebi nosi posvetu nedavno preminuloj studentkinji Dostani Nikolić. 

Nasuprot nesvakidašnje vedrim februarskim danima, sinoć su na sceni Akademije umetnosti prezimile neke od najtoplijih ispovesti istorije jedne porodice. Tokom sinoćne izvedbe, sada već nadaleko čuvene predstave „Tri zime”, stvorene prema tekstu Tene Štivičić, a u režiji Jasne Đuričić, ponovo su zašuštale papirne maramice. 

Kamerna scena pretvorena u dnevnu sobu toplog porodičnog doma ugostila je publiku, pripremljena da dugo ućutkivani zidovi, u jednoj zimskoj noći, konačno otkriju svoju pripovest dugu nekoliko decenija i punu ratnih promrzlina i kilometara staza pokrivenih snegovima. Istorija nedaća jedne porodice zameće se na prividno sigurnoj istorijskoj podlozi bivše Jugoslavije, ali i na svim ratnim razaranjima koja su joj prethodila, a koja su je na kraju i sustigla. Toplina sadašnjice, izvojevane nad godinama bitaka, humorni elementi u govoru aktera i naredni, dugo očekivani, dan venčanja najmlađe članice porodice Lucije, prepliću se sa scenama stradalnih decenija proživljenih pod korenjem rata čije smo zatrovane plodove i dan-danas prinuđeni da sakupljamo. 

Jedna porodica smelo je progovorila u ime svih onih koje su oscilacije između dugovečnih ratova i kratkoročnog mira zauvek ućutkale: pripovedala je o uzaludnim pobunama svih onih čiji životi su, posredno ili ne, postali mamac namenjen nezasitim čeljustima rata, onih koji stoje iza njega, ali i onih spremnih da njegov krah dočekaju široko otvorenih dlanova. Govorila je falsetom onih nedužnih rođenih u pravim vremenima, koja su sebičlukom ljudskih nauma postala pogrešna, ogrešena i grešna toliko da su na kraju izgubila samosvest o sebi: tako, iako publika ne gleda direktnu skicu prema kojoj su se frontovi krojili, oni joj se otkrivaju svojim posledicama: stopalima ranjenim od promrzlina, celoživotnom nemogućnošću oporavka čitavog tela od prizora koje su krvava bojišta nametnula očima, porodičnim nasiljem, naglim presecima nekolicine vladajućih sistema, rasparčavanjem zemlje rasparčanih nacija, domovima koji vekovima nikom ne odaju poverene tajne... 

Iako  se scenama neprestano vrzmaju komični elementi, paradoksalno oslikavajući stege proživljenih tragedija, većina publike svoja mesta napušta nakon barem jedne suze prolivene nad shvatanjima o neminonom strahu od rata koji kao da, urođen, vapi za trenutkom pogodnim svome buđenju. Scene koje se odvijaju u pretežno večernjim časovima, publici predočavaju zimsku atmosferu današnjice prekrivene neutabanim snegovima i hladnoćom neizvesnih budućih vremena. Nostalgija porodice rasporene u jazu krvožedne prošlosti i neobećane budućnosti, reflektuje se na teritoriju stare Jugoslavije, a apsurd primirja kojim je označen njen začetak oslikava se ponovnim, gotovo cikličnim, započinjanjem rata i krahom koji je nametnuo. Tlo na kome i danas opstajemo sklono je potresima političkih neistomišljenika, a u takvim nepredvidivim zemljotresima urušavaju se krovovi porodičnih kuća, nemoćni da zaustave one najduže i najteže, ratne snegove koji se zabele među bližnjim nacijama, zalede i na samom kraju ispucaju. Dva takva snega pogodila su temelje porodičnog doma koji gledaoci napuštaju kada dvorište prekriju pahulje one treće zime, a njihove misli prožimaju nade da budući tragovi snega neće poći putevima svojih prethodnika. 

Drugog dana promenaške nedelje publika će imati priliku da isprati predstavu nastalu kao autorski projekat Aljoše Đidića „Krojcerova sonata”, po noveli Lava Nikolajeviča Tolstoja. I danas u 20 h publika će poći smelo ka promeni!