Pete i pretposlednje takmičarske večeri XXVII Teatar festa „Petar Kočić” u Banjaluci odigrana je predstava „Iskupljenje” Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Predstava je rađena po romanu Branimira Šćepanovića, u dramatizaciji Slobodana Obradovića, dok režiju potpisuje Veljko Mićunović.
Na ovogodišnjem Teatar festu, upravo „Iskupljenje” je odnelo čak tri nagrade. Članovi žirija festivala - Željko Đukić, reditelj i pozorišni pedagog, Maša Mihailović, pozorišna producentkinja i menadžerka, i Nikolina Friganović, prvakinja drame Narodnog pozorišta Republike Srpske - jednoglasno su odlučili da nagradu za najbolju mušku ulogu dodele Borisu Isakoviću za ulogu Grigorija Zidara „za izuzetnu glumačku sugestivnost, preciznost i uzdržanu snagu izraza, u kojoj se unutrašnji impuls misli neprekidno preobražava i otvara prema partneru i publici.” Takođe, nagrada za najbolju režiju dodeljena je „za maštovito i uverljivo poigravanje poetikama i žanrovima, za otvorene nadahnute scenske postupke koji publici ne nude gotove odgovore već je pozivaju da učestvuje u tkanju značenja, za precizan filigranski rad sa glumcima iz kojeg isijava istinska dinamika ansambla, te za celokupan scenski doživljaj” reditelju Veljku Mićunoviću. Na kraju, i nagrada za najbolju predstavu dodeljena je „za izvedbu koja kombinujući igru, psihološki teatar i poetske slike, autentično i inovativno oživljava prozni tekst.”
Kako se videlo, i banjalučka publika je prepoznala kvalitet, kako same ubedljive igre Isakovića, tako i predstave u celini, pozdravivši je dugim aplauzom i ovacijama. Moglo se čuti i kako su neki od najvernijih pratilaca Teatar festa, koji su svako veče pratili glavni takmičarski program, komentarisali da je ova drama do sada ostavila jedan od najjačih utisaka na njih. Velika zainteresovanost za dublje promišljanje same tematike drame videla se i po tome što je sala, u kojoj je nakon predstave na okruglom stolu vođen razgovor sa glumcima, bila popunjena.
Sam Isaković je na okruglom stolu istakao da je ovaj Šćepanovićev roman bio nedovoljno prepoznat u doba kada je nastao, pa je pomenuo i kako je sam Danilo Kiš tvrdio da roman u sebi sadrži neke nedoslednosti, međutim, tema relativizacije prošlosti i falsifikovanja istorije zbog lične koristi pojedinaca je nešto što je njih, ipak, privuklo da na ovoj drami zajedno rade. Proces njenog nastanka, kako navode, bio je jedinstveno iskustvo.
Svi znamo da istoriju pišu pobednici, ali - šta raditi sa tom istorijom kada se ona pojavi pred vama živa i opipljiva? Tako se pred meštanima malog mesta Nehaj jedne večeri pojavljuje čovek koji tvrdi da je spomenik sagrađen u čast palog ratnog heroja, zapravo, njegov spomenik, da je on taj čiji lik proslavljaju i uzdižu. Jedna pijana noć Grigorija Zidara pokrenuće niz pitanja u ovoj maloj zajednici - pitanja koja se, na kraju krajeva, ne tiču samo „neke tamo daleke prošlosti”, već i sadašnjih života svih učesnika drame, jer su ta dva nerazdvojna. Jedan konkretan slučaj iz Nehaja poslužio je Branimiru Šćepanoviću i autorima ove predstave da dopru do univerzalnih pitanja istine i laži, nevinosti i krivice, licemerstva, obmane, ali i samoobmane. Simboličan naslov - Iskupljenje - tiče se, kako kolektivne i sistemske ravni, tako i one sasvim lične. Drama dovodi do preispitivanja onoga što znamo o svetu oko sebe, o ljudima kojima smo poklonili poverenje, o nama samima i našim uverenjima o tome ko smo, ali zaista, u identitetskom smislu. Čudna je i neprirodna situacija kada se jedan čovek susretne sa sopstvenim spomenikom. Mitovi jednog, odnosno, svih sistema bivaju, kad-tad, demistifikovani i razoreni. Ostaje samo da se o tome i progovori javno, a to je tek pravi zadatak, jer ljudi, koliko god im u datom trenutku bilo loše, nekada više vole dobro poznatu laž - na nju su se navikli - nego neprijatan put do istine. I sam protagonista, Grigorije Zidar, u trenutku slabosti, kaže svojim tamničarima: „Navikao sam se na vaš zatvor, vratite me u njega.”
Foto: M.Erdelji
