Prošlog vikenda je u Ateljeu 212 održana premijera predstave „Oda radosti”, koju je, po tekstu Fedora Šilija, režirao Gordan Kičić. Ova predstava rađena je kao nastavak ranije uspešne „Noćne straže", koju je 2018. godine režirao Boris Liješević. Tematski je ona, zapravo, prethodnica starijeg komada, jer se bavi događajima koji su prouzrokovali zaplet „Noćne straže". Okvirno govoreći, ona se bavi time kako je jedna bogata porodica 30-ih godina u Jugoslaviji došla do bankrotstva.
Ako vam se gleda predstava koja će da vam pruži opušteno i udobno veče, ako vam je potrebno da malo proradite svoje stomačne mišiće smehom i ako vam je došlo do toga da samo želite da popustite kaiš pritisaka svih onih svakodnevnih problema - vaših ličnih, lokalnih, državnih, svetskih - onda odluka da se malo doterate, odete u Atelje 212 i odgledate komediju „Oda radosti” neće biti tako loš izbor. Nećete doživeti ništa revolucionarno i neverovatno, ali ćete svom nervnom sistemu dati malo onog neophodnog oduška i prostora da se tog pritiska koliko-toliko, bar na kratko, oslobodi - a da, opet, nemate grižu savesti da ste pribegli eskapizmu od sadašnjice, jer nje se predstava, ipak, i te kako tiče. Predstava dotiče sve one teme koje nas, zapravo, svakodnevno muče: egoizam u ljudima, pohlepa, manipulacija, korumpiranost i pokvarenost takozvane elite, požudnost, lenjost, samozadovoljstvo. Kao što svaka dobra komedija targetira ljudske mane, razgolićuje ljudsku prirodu na jedan udoban način, kroz smeh, tako to radi i ova komedija, doduše, ne zalazeći dalje od toga u detalje, uzroke i realne posledice svega onoga što otkriva, već ih samo koristi da nas podseti kakvi ljudi, zapravo, jesu, ne deprimirajući nas, već nam nudeći, opet, nekakav izlaz i ventil.
Sam naslov predstave može da nam kaže dosta, jer je u pitanju spoj žanra komedije i kolosalnog Betovenovog dela, koje je stvoreno iz nekakvih plemenitih pobuda i koje je i nastalo sa ciljem da pobudi i opeva neke plemenite i uzvišene ideale i osećanja u nama - u ovoj predstavi se to izvrće i duhovito služi za nešto potpuno suprotno. U komadu ova melodija ima funkciju da u likovima budi pomahnitalost, pometnju, bes i želju za ubistvom. Baš neočekivano, zar ne? To nam govori dosta i korespondira sa onim što predstava i tematizuje - upravo nešto što bi trebalo da je „visoko”, nešto što bi trebalo da odslikava neku plemenitost, uzvišenost, neke zaslužne ljude - jer ona se, ipak, tiče jedne bogate, „ugledne” porodice - a zapravo ogoljava njihov pad, ogoljava u njima sve potpuno suprotno, one najniže porive čoveka koji je dopustio da nagoni vladaju njime. Glumci svoje likove dobro igraju i nose predstavu uglavnom vrlo živahno i duhovito, koristeći se mnogim onim tropima i opštim mestima žanra komedije koji već unapred osiguravaju željeni efekat smeha.
Komad se duhovito dotiče aktuelnih domaćih tema i opštih mesta naših današnjih šala, kao što su, na primer, šale na račun Čačana, srpske nacionalne mitomanije ili godina starosti. Sve u svemu, moglo bi se zaključiti da je beogradska scena ovom premijerom dobila još jednu prosečno dobru komediju, koja će nam svima s vremena na vreme biti potrebna kao prostor za predah od izazovne realnosti.
Foto: Boško Đorđević
