Treće večeri 14. Joakim Inter Festa izvedena je predstava „Hasanaginica“ Novosadskog pozorišta, u režiji Andraša Urbana. Komad je premijerno izveden u aprilu 2018. godine, a na ovogodišnjem Sterijinom pozorju odneo je priznanje za najbolju predstavu. Mada je tekstualni predložak drame Ljubomira Simovića okosnica komada, on je polazna tačka za razvijanje sveobuhvatne priče o ženi i njenom položaju, a zapravo priče koja suštinski ponire u mračnu stvarnost društva u kome živimo.
Uvodna scena, u kojoj Hasanagini vojnici obučeni poput terorista u divljačkom nagonu za ženom onanišu nabrajajući kakvu bi „kurvu“ imali, razjašnjava da ovo nije priča o Hasanaginici kakvu poznajemo, odmah je izmeštajući u neko nedefinisano vreme, koje ipak mora biti da je naše. Hasanaginica je uzeta kao simbol, arhetip žene - stradalnice, ubijene od stane društvenih konvencija kojih se ona sama beskompromisno držala. Međutim, ona ovde nije nema pred nametnutim. Urbanova Hasanaginica koju je fenomenalno iznela Marta Bereš je buntovnica koja ne ćuti, ona viče iz petnih žila svađajući se sa svetom u kome je ona samo objekat, lutka kojom se muškarci dobacuju, koja igra kako oni sviraju. Njenim istupanjem ova predstava prerasta u savremenu priču o ženi u društvu, ženi i muškarcu, ženi društvenoj kategoriji i ženi kao čoveku, a u stvari u priču o borbi pojedinca sa utvrđenim društvenim normama.
Kao glavno sredstvo izražavanja glumci imaju songove u pank stilu, te se sa najvažnijim porukama oni obraćaju direktno publici, čime je snaga izgovorenih reči značajno povećana. A mnogo je teških reči izgovoreno u „Hasanaginici“. Negde na početku predstave smešten je song u kome se negacionim izjavama poput „Nismo ubili premijera“, „Nismo uveli cenzuru“, „Nismo kriminalizovali državu“ na stub srama stavlja sistem i aktuelna društveno-politička situacija u zemlji. Mada je song izazvao zaslužene ovacije kod kragujevačke publike, ostaje utisak da je njegovo prisustvo suvišno, u smislu da je količina otvorenih tema možda previše za jednu predstavu. Sa druge strane, ukoliko je promatran u svrsi smeštanja priče u kontekst i okvire truleži u kojoj živimo i u kojoj se priča odigrava, njegovo postojanje u predstavi je sasvim opravdano. U svakom slučaju, koncept predstave u celosti, sa svim songovima i međuigrom, pruža nešto drugačije, jedan „šok za sistem“, dinamičan i surovo oštar prikaz odnosa današnjeg društvenog trenutka prema ženi i njegove bliskosti sa pričom koju je narod ispevao pre mnogo godina u baladi.
Ipak, agresivnost u pristupu feminističke tematike kakva je primenjena u „Hasanaginici“ veovatno je jedan od razloga što je reč feminizam dobio negativnu konotaciju. Kada protagonistkinja peva „Neću da rađam jer tako treba! Neću da rađam jer je to moja biološka predispozicija! Neću da rađam jer mi je vreme! Neću da rađam jer tako kaže pop premijer, crkva i komisija za natalitet...Ja sam ja!“, nigde nema rečenice: „Ali hoću da rađam, zato što ja to želim“. Ista je situacija sa muškarcima koji su u predstavi isključivo prikazani u negativnoj konotaciji, kao neprijatelji žena. Svakako da ova, niti bilo koja druga predstava, nisu i ne treba da budu propagandni materijal, te je jasno da svrha ovog agresivnog pristupa i nije bila da se promoviše nerađanje ili muškomrstvo ili bilo šta slično. Međutim, osetljivost ovih tema zahteva možda malo pažljiviji pristup u obradi jer upravo su nas krajnosti dovele ovde gde smo danas. Bez obzira na to, „Hasanaginica“ je dinamikom, uigranošću, inovativnošću i angažovanošću sve što savremeni teatar treba da pruži, i potpuno isključuje mogućnost hrkača u pozorištu koje smo sretali prethodnih večeri.
Večeras je na repertoaru predstava „Medejini dečaci“, Pozorišta „Apolo 11“ iz Bukurešta.
