U Akademskom pozorištu u Nišu, 16. februara, imali smo priliku da pogledamo predstavu pod nazivom „Šok prepoznavanja”, u režiji Ninoslava Živojinovića.
Pri dolasku na predstavu, Akademsko pozorište nam je priredilo nesvakidašnji početak večeri. Dočekao nas je glumac obučen u kostim starice koji je ćaskao sa gledaocima i svojim nastupom intrigirao maštu publike, kao i njihova očekivanja za nastavak večeri.
Predstava „Šok prepoznavanja” premijerno je izvedena 1994. godine, i danas, nakon 25 godina, ova najduže igrana predstava nastavlja da živi u pozorištu. Prilikom gledanja bilo kog igrokaza, mi zapravo ubiramo plodove nečijeg stvaranja. Večeras nam se pružila prilika da vidimo šta se dešava iza kulisa i kako se zapravo stvara jedno delo, kao i sa čim se sve reditelji i glumci susreću pre nego što se neko delo rodi na sceni.
Posetioci Akademskog pozorišta poznaju Kamernu scenu ovog pozorišta koja nije velika i može da smesti 50-ak ljudi, što je čini ličnijom, te stoga pruža poseban doživljaj i priliku da se publika saživi sa glumcima na sceni.
U epicentru predstave nalazi se pisac koji je iskusan u svom umetničkom stvaranju, takođe vrlo uspešan i ostvaren na pozorišnoj sceni i kao takav ima ideju da upotpuni svoju priču za pozorišni komad na način koji nailazi na mnoge osude i neslaganja. Pisac želi da se u jednoj sceni predstave, na samo par trenutaka, na pozornici glavni glumac pojavi nag. Takođe njegova zamisao je da to bude sasvim običan čovek, prosečnog izgleda, koga kada ugledaju, gledaoci dožive „šok prepoznavanja”, jer smatra da lik tog čoveka predstavlja mnoge ljude koji će gledati ovu predstavu i na taj način spoznati sebe na sceni i svoju važnost i uključenost u društvo.
Posebno je zapažen lik Ričarda Polinga čiju ulogu tumači glumac Petar Šćepihin. Gledaoci su uživali u njegovim komičnim replikama koje su mamile osmehe publike.
Iako na šaljiv i komičan način prikazuje ovu temu, predstava ipak ozbiljno pristupa pitanju slobode: koliko je čovek spreman da se otrgne stega i prevaziđe upitne granice. Živimo u svetu gde društvo neumorno pravi kalupe, lepi etikete i licemerno postavlja ograničenja. Ove granice podsećaju na granice neke totalitarne države, gde ljudi unutar iste ne znaju šta ih čeka izvan, a kada bi neko uspeo da ih pređe mogao bi biti, recimo, ubijen, a mogao bi se spasiti i spoznati svet izvad svog (nametnutog) sveta. U našoj priči možda nećete biti ubijeni, ali bićete svakako pogođeni osudama i kritikama okupanim prividnim moralom.
Pozorište je ono što zahteva avangardni pristup. To je mesto koje treba da predstavlja oličenje slobode i da je uliva u publiku. U jednom delu predstave pisac izjavljuje „Gde ćemo biti slobodni, ako nećemo u pozorištu?”, i ovo je zaista velika istina. Najlakši način da nekome oduzmeš slobodu je da u njemu posadiš strah. Ostaje nam nada da će se drštvo osloboditi svoje uplašenosti i hrabro prigrliti sve ono za čime čezne i šta mu pripada.
Na kraju predstave bilo je jasno da nas je ansambl ovog pozorišta osvojio. Mlade i talentovane glumce ispratile su ovacije, a prilikom izlaska mogli smo da čujemo komentare oduševljenja.
