19.00
„Teatar ne bi postojao bez ljudi koji vole teatar“
Nova direktora Narodnog pozorišta Sombor hrabro je zakoračila na Veliku scenu i sa velikim osmehom nas pozdravila. Ona nas je podsetila da je slogan ovogodišnjeg festivala „Liberté, égalité, fraternité“ i da se najiskrenije nada da će nas predstave koje ćemo gledati u narednih tri dana i noći podsetiti da su sloboda, prvenstvo mišljenja, ravnopravnost, kao i empatija, jedna od najplemenitijih emocija, nešto čemu treba svakodnevno da težimo. Na scenu je pozvala divu naše glumačke scene, Miru Banjac, kako bi svečano otvorila 27. festival po redu. Mira se prvenstveno prisećala sa kakvim je osećanjima nekada igrala u Somboru, objasnila nam je šta Sombor znači za nju prepričavši nam anegdote iz pozorišta i samog života, a, na kraju svega, poručila je da teatar ne bi postojao bez ljudi koji vole teatar. Festival je zvanično otvoren nakon ovih reči: „Ja trčim počasni krug svog života. Vi večeras sa mnom trčite moj počasni krug. Trka zvanično može da počne! Imamo naša trkačka, glumačka grla, navijajte, navucite šešire i uživajte!“
19.20
Petrija – idealna žena tuđih ideala
Nakon svečanog otvaranja i dirljivog obraćanja Mire Banjac, festival je započeo svoju trku predstavom Ateljea 212 „Petrijin venac“. Nadaleko poznato delo Dragoslava Mihailovića napisano je u pet proznih celina u kojima glavnu ulogu pripovedača ima Petrija Đorđević, sujeverna, nesrećna žena kojoj je ideal bolji život. Reditelj predstave Boban Skerlić odlučio je da Petriju na sceni podeli na tri žene koje će označavati važne deobe njenog života. Prva, Mlada Petrija, koju igra Marta Bjelica, predstavlja svojevrsni uvid u svu naivnost devojke pred kojom se život nalazi. Ona odlučuje da se uda za Dobrivoja, momka poljoprivrednika i samim tim nam prikazuje prve indikacije zbog čega je ona u dubini svog postojanja veoma nesrećna. Petrija nam govori da žena treba da bude pokorna domaćica, da uvek traži dobro u ljudima i nada se da je sve bliže svom idealu. Međutim, stvarnost je drugačija, te je konstantno maltretira bolestima, smrću i patnjom. Iz kolektivne tuge, dešava se njeno konstantno preispitivanje, koje nam ukazuje da žena svoj smisao postojanja vidi kroz druge ljude. Tako ostaje i kod Gradske Petrije, Jovane Gavrilović, koja nosi potpetice, ima kraću kosu i vedriji duh. Veruje da će joj restart emigriranja iz sela u grad pomoći da viši cilj ipak bude postignut. Možda je njen prethodni život, njeno iskušavanje u mladosti bila samo puka slučajnost, možda nju još čekaju topla Sunca. Nije sve izgubljeno. Prekretnica priče u kojoj je kolebanje nade opšte prisutno, a Petrija odlučuje da bude najhrabrija osoba do sada. Ali, nažalost, sve ide u pogrešnom smeru. Ona ponovo nailazi na potvrde ranijih zaključaka da žena jedino treba da postoji kroz i uz prisustvo drugih, pokušavajući da ih razume i promeni. Na kraju dobijamo umornu Petriju udovicu, Milicu Mihajlović, koja zna da život uopšte nije bajka, ali koja polako i gubi nadu da nju čekaju bolji dani. Postaje svesna svoje nesreće i počinje da upozorava ljude oko sebe da je ona takva i da može naškoditi drugima, iako će se truditi da pomogne do krajnje granice. Uz rediteljsku odluku da „Petrijin venac“ sačuvamo na kosovsko-resavskom dijalektu, dobijamo svojevrsnu priču o ženi koja u svom seoskom i palanačkom okruženju ipak ostaje ono što je krenula biti. Dobra Petrija. Ali, nedovoljno dobra sebi. „Čovek je taka živina. Sve zaboravlja. Ne zna kaki bol da ima, uvek će da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno.“
Foto: Boško Đorđević
Nakon predstave, na sceni se pored glumaca pojavio i Miroslav Radonjić, direktor Sterijinog pozorja, koji je naveo da je predstava „Petrijin venac“ na ovogodišnjem Pozorju, završenom pre deset dana, osvojila nekoliko Sterijinih nagrada, a pošto glumac Igor Đorđević, koji je dobio Sterijinu nagradu za najbolju mušku ulogu u drugoj predstavi „Kozocid", nije mogao da prisustvuje dodeli nagrada, Miroslav Radonjić mu je dodelio nagradu pred somborskom publikom.
21.30
„Kako čovek može biti kriv?“
Kada autokratija zavlada Bogom i batinom, sloboda medija ponese najtamniju nijansu crne boje, a razum ode u hladan ćošak pun memle, jedino što može da nas bar malo oživi i ulije nadu jeste pozorište. To znamo mi, koji smo publika na 27. po redu Pozorišnom maratonu u Somboru, a vrlo dobro zna i Radoslav Milenković, koji pred nas na sceni Studia 99 predstavlja autorski projekat „Striptiz“, nastao po motivima istoimene jednočinke Slavomira Mrožeka i tekstovima Franca Kafke i Vilijema Šekspira. Duodramu o svemu onome što ne želimo biti, a već duboko jesmo, maestralno izvodi sa svojim kolegom Milošem Samolovim. Na sceni imamo dvoje odraslih ljudi koji se nalaze u zatvoru. Zatvoru duha kojem ne znaju razlog ni poreklo. Jedan od njih je (ne)uračunljivo racionalan tip koji je ulizica tipovima od kojih nam zavise životi, iako se vešto pretvara da nije, čak se i bori protiv takvih, odnosno njemu sličnih. Drugi, pak, ne haje za svoja dela, te radi sve što se pred njega postavlja, smatrajući da je vreme da se stvari preuzimaju u svoje ruke. Njihov kontrast ličnosti izaziva sukobe Beketovskih razmera od kojih ostaju fizički ogoljeni, jer posle svakog sukoba, moraju tiranima da predaju neki deo odeće. Na kraju priče ostaju samo u dugačkim gaćama, zavezani lisicama jedan za drugog, dok sa druge strane i dalje stoji neko jači od svih vera, nada, dela, reči i ljubavi na oom svetu. Kroz poeziju, šibice, kanalizaciju, igranje svetlom, kostime, dnevne novine, strah, slobodu, mogućnost izbora, pacifizam, oportunizam, infantilnost, iskušenje, i poslednje, ali najviše važno, strpljene, dolazimo do toga da gotovo sat vremena ispred sebe gledamo u ogledalo naših pogrešnih koraka u kojima gubimo moral, dostojanstvo, egzistenciju i život. Jedino što nam preostaje jeste osnovno preživljavanje. Telesni striptiz.
23.00
Pripitomi se
Poslednja predstava prvog dana desila se na Velikoj sceni pred malo manjim brojem publike nego na samom početku. Pred nama su se našli „Animalsi“, ali ne oni iz daleke Engleske, nego iz malo bližeg Kruševačkog pozorišta. Tekst je napisao Uglješa Šajtinac, poznat po oštrim kritikama društva i preciznim opisima raspada individualnosti. Protagonista ove priče je Hristifor, mladić koji zbog nemogućnosti da pronađe egzistenciju sa svojom devojkom Divnom počinje da ludi i umišlja da su se njegovi roditelji i brat postali zveri. Međutim, te zveri, odnosno polarni medved, ajkula i aligator, odjednom se preobražavaju u ljude, navikavaju se na svakodnevni život dvonožaca – gledaju televizor, jedu hranu tri puta dnevno, peru ruke pre svakog obroka, dobijaju ljudska imena i ono što je najgore, dobijaju hrpu papira - lične karte, zdravstveno osiguranje, pasoš, svedočanstva o završenoj osnovnoj školi, svedočanstva o završenoj srednjoj školi, diplome, vozačke dozvole, zdravstvene kartone... I još štošta od čega bi i sami ljudi poludeli, a kamoli životinje koje se emancipuju da postanu ljudi. U svemu tome, uviđamo drugu stranu medalje, u kojoj svaki čovek oko Hristifora pod pritiskom današnjice odjednom postaje zver i tu se suočavamo sa opštim nezadovoljstvom na sve strane. Kao kada u „Borilačkom klubu“ Bred Pit kaže: „Stvari koje imaš, odjednom imaju tebe“, Kruševački glumci pred nama ogoljavaju istinu od koje se svi trudimo da skrenemo glavu – ljudi su najveće zveri u istoriji sveta. A kako bi to rekao sam pisac komada: „Istorija sveta je istorija nasilja.“
Foto: Novosti
„U pitanju su animalni porivi čoveka i društva koji nastaju iz težnje i želje da se opstane u ovakvom svetu. Svet koji nas okružuje će u ovom slučaju uticati na glavnog junaka da iskrene svoj pogled na stvarnost. Bavili smo se devijacijama i deformitetima pojedinca i društva, uzrocima i posledicama“, rekla je uoči premijere rediteljka predstave, Snežana Trišić.
ovom komadu, Uglješa Šajtinac fascinantno klacka između individualne pobede i globalnog debakla, dok glumci potpuno tačno oslikavaju zverinjak opštih potreba, koji funkcioniše prema potrebama tržišta. Šizofrena groteska odjednom postaje život svih nas. Posle predstave „Animals“ ostaje gorak ukus u ustima, koji nas, dok odlazimo da spavamo, zapitkuje kada ćemo konačno početi da dresiramo životinje u nama, a ne u drugima.
