Premijernom postavkom kultne drame „Staklena menažerija” Tenesija Vilijamsa u subotu 30. marta u 20.00 časova na Maloj sceni, teatar Madlenianum se pripaja svim pozorištima širom sveta koja obeležavaju jubilej – 80 godina od momenta kad je ovo djelo proklijalo na pozorišnim daskama. Sintezu prevoda teksta, izbora muzike, scenografije, i na kraju režije, odradila je poznata rediteljka Ivana Vujić, čija predstava „Frida Kalo” se već punih 18 godina igra na daskama pomenute pozornice.
„Staklena menažerija”, kao tekst Tenesija Vilijamsa, i kao ova predstava, traganje je za sopstvenim smislom, kao i smislom ljubavi”, reči su rediteljke. Istakla je saradnju sa glumcima u najvećem nadahnuću i međusobnom razumevanju, napomenuvši da zadaci nisu bili nimalo laki, ali istovremeno citiravši samog Vilijamsa: „Najvažnija je radost i strast stvaranja.”
Čitava priča komada vrti se oko porodice Vingfild, na svojstven način mogla bi se posmatrati i kao Tenesijev autobiografski iskaz. Vilijams se posebno, bazirajući lik Lore, oslanja na fragmente svoje prošlosti ukalupivši u nju osobine i narav svoje sestre i na taj način stvorivši lik koji je netipičan, ali ipak blizak za poistovećivanje.
Na čelu te porodice nalazi se lik samohrane majke, koji tumači Borjanka Ljumović, kreirajući arhetip žene borca, one koja daje sve od sebe da nadoknadi nedostatak figure oca i da pruži svojoj porodici sve, pa čak iako to podrazumeva ono što oni ne bi želeli, a možda i posebno tada. U skladu s tim, ona svojoj ćerki nameće udaju, koja počinje jednom velikom nadom koja ubrzo biva ugašena i prouzrokujući sukob vodi u sunovrat.
Najmlađi u izuzetnom glumačkom sastavu, Ognjen Malušić, tumači karakter Lorinog brata Toma u kom se krije sam pisac Tenesi Vilijams, i antropomorfizuje njegovu unutarnju rastrzanost, jednu autodestruktivnu borbu u kojoj se komešaju san i java, fantazije i realnost, život van margine i društvenih normativnih stega, lična htenja i porodične odgovornosti. Dok nas sa druge strane Nikola Rakočević, kamuflirajući se u mladića namenjenog Lori, vodi na putešestvije u jedan posve drugačiji svet nagomilan poslovima, kalkulacijama, šablonima i modom.
Odabir Male scene za izvedbu nije nimalo slučajan i celo delo zasniva se na neposrednom i intimnom odnosu publike sa likovima, vizuelno je uvlačeći u jedan krhak, ali ipak radostan svet, kako to biva i u životu. „U vizuelnom smislu i scenografija i video su tu da podrže i naglase prisustvo posmatrača, jer je predstava upravo o čoveku, o svima nama, malim ljudima, koji su nečiji ćerka, sin, otac, majka, ali zapravo o nama, našim nadama, projekcijama onoga što bi trebalo da budemo u društvu i onog što mi želimo da budemo, o odgovornostima koje imamo ka svojim bližnjima, a pre svega ne treba zaboraviti da je ovo predstava o ljubavi” objasnila je Svetlana Volić, koja u saradnji sa rediteljkom, na scenu donosi simbolički sivo-ružičasti kontrast.
Najzad, heroinu ove kultne drame, uspostavlja Tamara Aleksić, crpeći stvaralački nektar iz dramskog teksta, ali i iz ličnog iskustva čineći da kroz sentimentalnu krhkost sagledamo njenu snagu. „Nisam imala uzore, ali sam blago rečeno prečešljala čitav svoj život, razgovarajući sa ljudima iz svog okruženja i tražeći zapravo koji su to momenti kada ti sam sebi amputiraš jedan dio tebe, a suština naše Lore jeste što je ona neko ko nije amputirao nijedan deo svog bića. Ona je užasno iskrena i hrabra u tome što prihvata svaki deo sebe kompletno i mislim da je upravo to savremeno u ovoj predstavi, jer je to uvek aktuelno, uvek želimo da se zaštitimo, a zapravo smo najviše zaštićeni onda kada smo najiskreniji prema sebi i svetu oko sebe” zaključila je glumica o samom procesu i poimanju rediteljskog koncepta ove predstave.
Stoga idite u teatar, dopustite sebi uranjanje u ovaj intimni svet i ne gledajte Loru kao nekog ko je žrtva nego kao nekog ko može da vas inspiriše da bez oklevanja budete ono što jeste, jer ovaj komad upravo menja stereotipni narativ o tome da su isuviše osećajni, nežni i krhki ljudi žrtve i daje jednu novu percepciju koja je ovom grubom svetu itekako potrebna.
Reprizna izvođenja predstave zakazana su za ponedeljak 1. april i potom subotu 13. april.
Foto: Zoran Škrbić
