Poslednje veče takmičarskog programa banjalučkog Teatar festa „Petar Kočić” bilo je rezervisano za predstavu Narodnog pozorišta u Beogradu pod nazivom „Centrala za humor.”
Autor ove predstave je Đorđe Kosić, režiju potpisuje Olivera Đorđević, a dramaturgiju Jefimija Sekulović.
Žanrovski bi se ova predstava mogla odrediti kao tragikomedija. Kako su se sami autori predstave izjasnili, predstava je nastala sa željom i potrebom da se nekadašnjim glumačkim veličinama Narodnog pozorišta, čija sudbina nije bila srećna, a ni pravična, na ovaj način oduže. Predstava je zasnovana na dokumentarnoj građi i tiče se vremena Drugog svetskog rata i glumaca Aleksandra Ace Cvetkovića, Jovana Tanića, čuvene Žanke Stokić, Ljubinke Bobić Bobe, Mirka Milisavljevića i Nikole Popovića. Prvo troje od ovih glumaca za vreme nemačke okupacije i ogromnih patnji naroda, kako na ovim prostorima, tako i u čitavoj Evropi, igralo je u komičnom bulevarskom teatru, to jest trupi - Centrala za humor - dok su drugo troje glumaca odlučili da to nije trenutak za zabavu i komiku, saosećajući sa ostatkom zemlje, pa se toj trupi nisu pridružili, već su radili najobičnije fizičke poslove, samo kako bi preživeli.
Ova predstava počinje sočnom (u nekim trenucima i grubom) komikom, glumci su razigrani i poletni. Na početku se prikazuje jedan prijatan, zabavan, bezbrižan život koji likovi vode iza glumačke scene. Oni su uspešni i proslavljeni glumci kojima život ide relativno dobro. Međutim, sve se menja kada dođe rat i kada dođe vreme da se određeni stav zauzme. Tek onda na površinu isplivava ova podela, ova dijalektika moralnih opredeljenja umetnika. U ratu jedni će igrati komične predstave, zabavljati narod uz odobrenje i naklonost nemačke vlasti, a onda ispijati šampanjce, kockati se i razbacivati novac koji bi zaradili - oni su tvrdili da je jedino što umeju da rade taj njihov posao, pa u svemu tome nisu videli problem, jer „samo rade svoj posao” - dok su drugi odabrali čak i da napuste svoju profesiju i bave se najnižim fizičkim poslovima, ali da se istovremeno osećaju čisto, slobodno, neukaljano i bez griže savesti, solidarišući se sa ostatkom okupiranog naroda. Rat su i jedni i drugi nekako prošli, ali isleđivanje koje je nakon njega usledilo od strane oslobodilaca promeniće mnogo toga, mada se i sama pozicija „ispravnosti” oslobilaca kritički podriva. Tanić i Cvetković biće streljani bez bilo kakvog prethodnog suđenja, a Žanka će, odbačena od društva, umreti u bedi.
Činjenično gledano tadašnja situacija ovih glumačkih veličina bila je vrlo kompleksna, međutim, postavlja se pitanje koliko je ova predstava uspela da iskoristi sve potencijale te priče, koliko je uspela da iskoristi mogućnost da progovori o njihovoj tragičnoj sudbini i da je dočara na pravi način.
Sve u svemu, predstava prija zbog izvrsne glumačke igre i prija kao donekle osvešćujuća komedija - a svi znamo koliko je teško napraviti dobru komediju, jer čoveka je teže nasmejati nego rasplakati - a tu su i neke vrlo upečatljive scene, koje tako suptilno prelaze iz smeha u jezu i jedine zapravo nagoveštavaju dubinu rascepljenosti i slojevitost moralnih odluka ovih ličnosti. Generalni utisak nakon odgledane predstave je dobar, ali ne i jedinstven.
Foto: Narodno pozorište Republike Srpske, novostiplus
