„Čitati gnusno jeste gnusno, ali da li je i snimanje, fotografisanje ili posmatranje činjenja gnusnog, samo nešto malo manje gnusno?“, postavlja pitanje Miloš Nikolić u svom komadu „Osamnaest mačaka i limar Herman Brum“ u režiji Ivana Cerovića koji je u petak premijerno izveden na Kamernoj sceni u Srpskom narodnom pozorištu.
Ovaj laki komad o smešnom i gnusnom, koji je bio u najužem izboru za nagradu Sterijinog pozorja za domaći dramski tekst, dramaturški je oblikovao Božidar Knežević. Ogled o mračnoj strani ljudske prirode na scenu iznose Nebojša Savić, Sanja Mikitišin i Ljubiša Milišić.
Radnja predstave nas vodi u 1999. godinu u Nemačku. Započinje dolaskom snimatelja Gerharda Kesela koji je profesionalno angažovan od limara Hermana Bruma da svojom kamerom zabeleži događaje sa čijim sadržajem nije upoznat. On nailazi na jedno haotično kućno dvorište koje je zatvoreno sa svih strana i pomalo podseća na zatvor. Boje zidova su prilično mračne i tamne, po podu su razbacane mišolovke i novine i na samom vrhu su limeni petlovi koji se „svi okreću, ali svaki škripi na svoj način”. Snimatelju je, čini se, nelagodno i neprijatno što se nalazi u jednom takvom ambijentu, ali posao prihvata kao profesionalac visoko posvećen svom pozivu. Limara Hermana Bruma koji „ima zlatne ruke” susrećemo neuredno odevenog u radničkom odelu i hramljivim hodom. Zatim upoznajemo Evu Šulc, autističnu pomoćnicu koja razume samo Bruma i opsednuta je čitanjem novina, čime se ubacuju pseudoistorijske vesti o Elvisu Prisliju kojim je, takođe, opsednuta. Herman, uz pomoć Eve Šulc, započinje zavereničku igru i dugo nas drže u tenziji i neizvesnosti donošenjem piva i viršli i baljezgavim dijalozima. Predstava se polako otvara i tek se kasnije otkrivaju detalji. Zaplet nastaje kada Kesel saznaje da je angažovan i dobro plaćen da zabeleži vešanje mačaka. Za taj posao Herman je pripremio sve što je potrebno, konopce, vešala, čak se i doterao, a Eva će mu pomoći tako što će donositi jednu po jednu žutu, zelenu, crnu mačku (u zavisnosti od toga kako se slaže sa pozadinom) koju treba da obesi. Dolazimo do svojevrsnog moralnog obračuna dvojice antijunaka koji se sreću prvi put nakon Drugog svetskog rata i zbivanja u Pančevu u kome se jedan dobrovoljno prijavio da počinjava zločine, dok je drugi bio prinuđen da sve to snima.
Protagonisiti ovog komada se potpuno ili delimično zasnivaju na stvarnim ljudima koji su učestvovali ili imaju posredne veze sa istorijskim događajima iz Drugog svetskog rata. Herman Brum je zaista postojao i obesio 18 ljudi u Pančevu; Gerhard Kesel je „iskombinovan” od jednog vojnog snimatelja i jednog vojnog fotografa; dok je Eva Šulc fiktivna ličnost, ali je njen brat, koji se pominje, zaista postojao i odbijao da snimi vešanje, te je zbog toga obešen.
Nebojša Savić prikazuje nam lik pančevačkog Hanibala Lektora koji je posve bizaran, morbidan i gnusan. Sanja Mikitišin kao Eva Šulc podržava sulude ideje infantilnim grohotom i smejanjem. Ljubiša Milišić kroz lik Gerharda Kesela postavlja pitanje: „Vi mislite da je snimanje ubijanja jelena isto što i ubijanje jelena?”, a zapravo je svedok koji ćuti i mirno posmatra nepravdu. Integralni deo predstave je sačuvani dokumentarni snimak vešanja u Pančevu, prikazan na kraju predstave dok akteri igraju uz muziku Elvisa Prislija.
Predstava sadrži teme kao što su zločin, kazna, savest, pristajanje i nepristajanje na zločin i podela lične odgovornosti aktera kroz lakoću igranja. Suočavanje junaka sa senkama prošlosti saučešništva u zločinu bez obzira na to da li su imali mogućnost izbora; jer krivac nije samo dželat-egzekutor koji, u ovom slučaju, prihvata vlastitu odgovornost, već i svedok koji ćutke posmatra zlodela zbog toga što je „samo radio svoj posao”. Baš kao što i sam autor teksta navodi da oni koji igraju ovu predstavu i oni koji budu gledali, nesvesni toga, upuštaju se u nepoznatu avanturu. Na kraju će se jedni pitati: „Šta smo mi to zapravo igrali?”, dok će drugi: „Šta smo mi to zapravo gledali?”
Foto: Srđan Doroški
