Predstavu „Ana Karenjina” u gledali smo 17. februara u Narodnom pozorištu u Nišu. U pozorištu se često možemo susresti sa poznatim književnim delima velikih pisaca, pa smo u ovoj predstavi imali priliku da upoznamo Tolstojevu „Anu Karenjinu”, u režiji Irfana Mensura.
Prvi lik koji susrećemo na sceni je uplakana Doli koja napušta svog muža Stivu. Stiva nestrpljivo iščekuje dolazak svoje sestre Ane. Sa Aninim dolaskom, na tom peronu gde upoznaje grofa Vronskog sa kojim će po prvi put spoznati ljubav, drastično se menjaju sudbine likova koje pratimo na sceni. Ulogu Ane Karenjine tumači mlada, popularna glumica Dragana Mićalović, a ulogu grofa Vronskog maestralni Miloš Cvetković.
Predstava celim svojim tokom prati radnju romana za koji se pretpostavlja da ga je publika već pročitala pre dolaska. Ovo sveobuhvatno delo koje daje jasan prikaz ruskog društva tog doba suprotstavljajući život ruskog seljaka sa životom u gradu, takođe je i porodični roman i priča o jednoj velikoj ljubavi: zabranjenoj, silnoj, sveprožimajućoj, strasnoj, neizbežnoj, bezgraničnoj, nerazumnoj, hrabroj, ludoj, bolnoj, oslobađajućoj, destruktivnoj. Ljubav koja nas pokreće, zbog koje izgaramo, ljubav zbog koje se budimo i oživljavamo, ali i umiremo. U predstavi delići ovih elemenata slažu se u mozaik slika, pa tako imamo priliku da celu predstavu posmatramo u slikama, odnosno kratkim scenama. Minimalistička zamisao reditelja ogleda se u sažimanju ovog romana i svođenju na njegove glavne scene odnosno određene momente koji se ističu kao ključni i prikazani su u predstavi. Scenografija je takođe minimalistička. Ovakav pristup režiranju svakako je nesvakidašnji, ali stalnim prebacivanjem fokusa na Anu i njenu ličnost odvlači se pažnja od konkretnih događaja i ostavlja vrlo malo prostora za isticanje ostalih likova, pa i samog Vronskog. Akcenat je na Aninom psihološkom stanju i razvitku njenog „ludila” odnosno paranoje koja kroz predstavu raste i u trenutku svoje kulminacije može se uporediti s „Džokerovskim”, pa momenti njenog rastrojstva deluju prenaglašeno. Metafora se krije i u boji haljine koju ona nosi. Na početku u srećnom i veselom raspoloženju ona nosi belu haljinu koja se kasnije zamenjuje ljubičastom. Kostimi su raznoliki i pažljivo odabrani, a muzika moderna. Utisak o tradiciji i društvu tog doba dobijamo kroz dosta plesa na sceni.
Predstava pokreće pitanje da li borba za iskrenu ljubav u licemernom društvu čini Anu grešnicom ili heroinom. Da li je društvo osudilo Anu više nego što je ona samu sebe i koliko njena slika o sebi zavisi od mišljenja okoline, a pre svega muškaraca iz njenog života (muža, sina, ljubavnika) navodi nas na razmišljanje o položaju žene u društvu. Svakako se treba zapitati koliko su se stvari promenile od Ane Karenjine do danas. U moru licemerja i kalupa u koje nas pokušavaju staviti Ana je tu da nas opomene i lično postavi pitanje svakome iz publike „Ko smo kada nismo ono što moramo biti?” Na nama je da tragamo za odgovorima i procenimo da li Ana gradira od ljubavi do patetike i da li će Ana ostati samo majka i žena svog muža ili će joj biti dozvoljeno da konačno bude svoja, slobodna i slobodno voli.
Foto: Narodno pozorište Niš
