U utorak, 27. decembra, u Narodnom pozorištu u Nišu, premijerno je izvedena predstava pod nazivom „Afera nedužne Anabele” Velibora Lukića, u režiji Igora Pavlovića.
Niški ansambl očarao je publiku. Posebno oduševljenje za gledaoce bili su scena i kostimi, kao i muzika koja je sve vreme pratila tok igrokaza. Predstava počinje spuštanjem crvenih oreola koji odaju atmosferu pakla, što nas zapravo i uvodi u ovu priču.
Predstava oslikava spoj mnogih vremena u jednu reku koja će, nažalost, nastaviti da teče. Priča prati nekoliko ljudi koji pripadaju različitom društvenom staležu i kao takvi vode određene živote. Svi oni donose odluke za koje se ispostavlja da su pogrešne. Pitanje je da li uopšte možemo da donesemo ispravnu odluku ukoliko imamo lošu premisu. Odgovor znamo.
„Sve te teme, motivi koji su postojali, postoje i dalje. Pojedinac koji je doveden usled političkih manipulacija i pritisaka pred izbor koji je nemoguć; jer svaki izbor koji on načini u neslobodnom svetu je pogrešan. Slobode nema. Takav pojedinac je primoran da uradi nesto što ne bi želeo i onda postaje žrtva tog sistema, postaje deo njega, i taj sistem ga proždire. Na kraju sama griža savest i nemogućnost da živi normalno, odvede ga u smrt i u nestanak”, navodi reditelj Igor Pavlović.
Najupečatljivija uloga za gledaoce je bila uloga filozofa i profesora, koju tumači Aleksandar Krstić. Filozof je oličenje čoveka koji je izgubljen u životu i u sebi, i kao takav donosi pogrešne odluke. Svoje postupke u predstavi obrazlaže time da smatra da će mu ljudi suditi po njegovim knjigama, a ne po tome kakav je čovek. Vođen time, odlučuje da svedoči protiv nedužne Anabele, koju će na kraju spaliti. S obzirom da je ovo jedna svevremenska priča, iskustveno možemo reći da bi Anabelu, verovatno, spalili i bez njegovog svedočenja. Postavlja se pitanje u čijem epicentru je pojedinac; koliko je zapravo jedinka važna. Odluka koju je filozof doneo je odabrana u atmosferi nemogućnosti, rekli bismo da kao takva nije valjana i bitna, ali ona i pored toga mora da postoji. Možemo se složiti da je pion važna uloga na šahovskoj tabli koju je, za neke, važno slomiti, a za druge odvesti do kraja table i dobiti novu figuru.
Na publiku je ostavio utisak momenat kada se filozofu sudi jer je priznao da je u dogovoru sa knezom i ostalim ljudima iz vlade lažno svedočio protiv Anabele. Ono što predstavlja ironiju, ali nažalost sveprisutan čin današnjice, jeste da isti taj sud, koji je osudio Anabelu znajući da je nedužna, sada sudi filozofu i osuđuje ga na smrt. Da bi zaštitio sebe, Anabelu proglašava sveticom i dan njene smrti proglašava Danom Svete Anabele. Uzimajući ovu priču kao jednu hipotezu, možemo da primetimo da sem što ne bledi, ona pušta korenje sve dublje i dublje, ne bi li zatrovala celo tlo i sebi obezbedila čvrst i stabilan temelj.
Niška publika je nesumnjivo uživala u fenomenalnoj glumi i atmosferi, čemu svedoče ovacije koje su trajale. Ono što dodatno doprinosi tome da gledaoci prožimaju predstavu je priča koja se tiče svih nas. Svaka generacija ima svoju vlast koja je čvrsta u svojoj svojstvenosti kao kamen, Anabelu koja kao reka biva osušena i zaboravljena, filozofa koji poput vetra talasa u grču straha i pohlepe. Ko će preživeti – kamen, voda ili vetar?
Foto: Nikola Milosavljević
