Samo „da” znači „da”

Prethodne večeri, vrata Novosadskog pozorišta otvorena su, petom po redu, „Synergy WTF” festivalu - međunarodnom festivalu pozorišta etničkih i jezičkih manjina sveta. Kao i u godinama prethodnicama, tako i u ovoj godini, pozorišna manifestacija koja se hrabro predstavlja imenom svih različitosti, donosi nam sučeljenje sa jednom od najčešćih boljki savremenog društva. Ove godine, ime te boljke izjednačeno je sa odjekom imena svih žena, čije su reči ostale zapečaćene strahom. „Synergy” festival ove godine progovoriće glasovima žena koje su ćutale, koje ćute i koje će, nažalost, i u budućnosti ćutati - pred parterom Novosadskog pozorišta u narednih nekoliko dana, progovoriće žrtve. Žrtve čije „ne” nikada nije do kraja saslušano.

Prva u nizu, predstava kojom je peto izdanje „Synergy” festivala otvoreno, potiče iz jednog alternativnog, po malo čemu običnog, rumunskog Giuvlipen Teatra. Kada saznamo da je romska reč „giuvlipen” nosilac značenja reči „feminizam", a da ovaj teatar teme svojih ostvarenja karakteriše kao „različite, iako sve imaju nešto zajedničko: otvoreno razgovaraju o temama koje istorija, mentalitet i društvena ili politička ograničenja često prećutkuju”, biće nam sasvim jasno zašto je pre početka komada naslovljenog kao „Trauma kink” zatražena saglasnost publike. Dramsko ostvarenje Mihaele Dragan u režiji Gabrijela Sandua, svojom eksperimentalnom formom i kontraverznom sadržinom, sa uporišnom tačkom u telesnom, prodire do tmina psihosocijalnog bića, na dnu kojeg obitava žigosano iskustvo traume.

Decenijama tabuisane teme seksualnog zlostavljanja, transrodnosti i hedonizma kao produkta nasilja u koji trauma utapa obe strane - onoga koji ju je stvorio, ali i onoga u čijoj je psihi rođena, demistifikuju se u ličnostima petoro umetnika. Očekivane etape dramske radnje neočekivano izostaju, siže komada gotovo da ne postoji, jer je priča lišena zapleta, ne bi li se pažnja publike koncentrisala oko socioloških problema simbolisanih u svakoj od pet žrtava. Iako se ličnosti pred publikom otkrivaju kao već gotov produkt seksualno-psihološke devijantnosti, umeća kojima savremenost iskrivljuje konvencije, preteći da razori sve tradicionalne vrednosti, publika ipak pristaje da do kraja sasluša sva njihova poražena „ne” i otkrije uzuse koji su od, očekivanih heroja dramskog toka, stvorili, po svemu ekscentrične antiheroje današnjice. Sam gledalac prihvata pravila seanse kojom se, sistematski, razotkrivaju ranice na koži modernog društva, a izvrnuta sadašnjost aktera pravda se dugo sakaćenom prošlošću.

Utapanjem dramske postavke u kontekst pandemije virusa Korona, reditelj i spisateljica likove zarobljavaju u vakuum iščašene realnosti, obeležene anksioznošću, autodestrukcijom labilnijih jedinki koja preti masovnom dehumanizacijom u kojoj će, oslobođene mentalne slabosti, krojiti sliku nove, postsavremene civilizacije. To stvara izrazit psihološki takt u sluhu publike, koja, u fatalistički crnim replikama, prepoznaje svet čijim se ulicama svakodnevno kreće. „U kriznim situacijama nasilje i distanca između nas, ljudi, raste i u Trauma Kinku smo osetili potrebu da otvorimo diskurs o seksualnom zlostavljanju i pristanku, o želji i granicama i o tankoj liniji koja deli žrtvu od nasilnika.”, kazala je spisateljica komada, ponirući u suštinu istog - traume kao individualna iskustva dovedena do psiholoških usijanja u umovima svojih posednika, reflektuju se na sliku sveta koji tone u bezdane nerazumevanja i nesporazumevanja - svaka individualna trauma, iznikla sa tla na kojem nijedno neizgovoreno „da” nije shvaćeno kao jasno „ne”, samo je jedna ulančana ćelija sveopšte kataklizme. 

Verbalizujući svoje traume, likovi ih, nesvesno, očovečuju, i, bile one ljudski ili produkt osavremenjene prirode, kojom gamižu potisnute ispovesti. Na kraju, prožetom apokaliptičnom slikom planete koja se davi u sopstvenoj pljuvački prećutanih reči, pred publiku se postavlja mnoštvo pitanja. Međutim, najglasnije odjekuje jedno: „Kada pretrpljeno nasije rodi novog nasilnika, ko je iduća žrtva?”. 

Večeras, u 19 časova, nastavlja se „Synergy” festival, a publika će imati priliku da isprati ostvarenje „Naš sin” u režiji Patrika Lazića, a produkciji beogradskog „Hartefakt” fonda. Vidimo se!