Poslednje takmičarske večeri predstavila se Akademija za umjetnost i kulturu u Osijeku sa predstavom „ASDFDFGGGGG“ koja se vrlo lepo uklopila u sliku ovogodišneg festivala. Ova, kako ju je rediteljka opisala, „lutkarska predstava za odrasle“ šarmirala je publiku za svega četrdeset minuta, ostavljajući utisak koji će trajati mnogo duže.
Zvonimir je lutak koji živi sam u svom minijaturnom stanu i mikrosvetu koji je stvorio; nakon čitanja „Sidarte” on dobije uzbudljivu ideju da i sâm postane pisac. Nadahnut Heseovim talentom, on reši da ozbiljno uplovi u stvaralačke vode; međutim, suočen sa praznom belinom prve stranice, već kroz par trenutaka, nemajući nikakvu prethodnu viziju, inspiraciju i pripremu za svoje pisanje, Zvone upada u bujicu razuzdanih misli i postupaka. Pokušava da na različite načine izazove nalet inspiracije i stvori ni iz čega ideju o tematici svog romana: kroz raznovrsne muzičke žanrove i pesme; uzimajući za glavne likove prvo što ugleda pred sobom, poput cediljke za povrće; kombinacijom različitih pročitanih dela i postojećih književnih likova… Takvi pristupi i polazišta dovode do vrlo beznadežnih pokušaja i besmislenih, smešnih tekstova, a svakim novim neuspehom tenzija, grozničavost i bes u Zvonetu sve više rastu, a sa njima i dinamika i naboj prestave koji se ostvaruju kroz muziku koja je sve glasnija, njegove komentare i pokrete koji postoju sve komičniji i izazivaju prolamanje sve glasnijeg smeha u publici.
Mali prostor Hartefakta uticao je na napetost atmosfere i omogućio jasniji i glasniji zvuk svakog uzdaha, vapaja i koraka, tako da je Zvone sve više oživljavao na sceni, stvarajući iluziju i neverovatan osećaj da poprima ljudsko obličje. Veoma je važno naglasiti izuzetnost izvedbe, sinhronizacije i uigranosti trojice mladih 
glumaca koji su pokretali lutka, nepogrešivo izvodeći i najsitniji korak i pokret, omogućavajući mu da prevaziđe svoju formu krpene figure, a samoj predstavi da utiče na stvaranje nove percepcije i aspekta sagledavanja pozorišne umetnosti u očima gledalaca. Takođe je i davanje glasa Zvonetu izvedeno besprekorno i vrlo verodostojno, u skladu sa svakim prirodnim impulsom tela i osećajem koje određene situacije izazivaju u čoveku. Čitava agonija i kovitlac misli i dešavanja u koje je zapao glavni lik, kulminirala je njegovim velikim praskom, rušenjem kulisa njegovog mikrosveta i pražnjenjem nakupljene energije, očaja i besa. Usledila je mukla tišina u njegovoj glavi, na sceni i među publikom - inspiracija je nastala, a da li je iznedrila fantastičan roman, kako se razvijala i u kom pravcu oblikovala misli pisca na pomolu, ostaje na publici da otkrije i nasluti. Koliko je stanje inspirisanosti trajalo, ni to nije poznato, ali verovatno do momenta dok Zvonetova pospana glava nije klonula na tastaturu lap topa i ispisala natpis same predstave sastavljen od nepovezanih slova „ASDFDFGGGGG“.
Izbor muzike još jedan je element koji upotpunjuje humor – od klasičnih komada do Prodigy-ja, svaka pesma potpuno odgovara svome mestu. Scenografiju je svakako nemoguće zaobići; toliko detalja je utkano u Zvonimirov stan, od limenki sokova u frižideru, do primerka Dine na polici. Sve ima svoju ulogu i ništa nije bezrazložno, a uz to i jako lepo izgleda i uspeva da nam dočara kako bi izgledalo biti on.
Ovime je takmičarski program devetnaestog FIST-a i zvanično zaokružen. Tokom prethodna četiri dana gledali smo izvedbe studenata iz Poljske, Bugarske i Hrvatske. Svaka predstava se na sebi osoben način pozabavila temom pritiska sa kojim se mladi ljudi bore, a gledaocima je ostavljeno da, dok sa nestrpljenjem iščekuju jubilarno 20. izdanje festivala, odluče kako će na njega odgovoriti.
