Preispitivanje moralnih vrednosti na 2. danu INTEF-a

Drugi dan INTEF-a otvorila je predstava „Draga Jelena Sergejevna“ u izvođenju Teakter Studija i Teatra Kumanovo, a u režiji Keti Dončevske Ilik. Ovaj pozorišni komad preispituje sisteme vrednosti dve generacije: profesorke matematike Jelene Sergejevne i njenih učenika, srednjoškolaca. Dok je Jelena Sergejevna oličenje davno zaboravljenih moralnih vrednosti i principa koji se zasnivaju na pravdi i čestitosti, njeni učenici su predstavnici novih naraštaja kojima su novac i uspeh daleko važniji od sopstvenih ideala. Radnja predstave počinje naizgled bezazlenim dolaskom srednjoškolaca u dom profesorke koji žele da zajedno sa njom proslave njen rođendan. Međutim, ubrzo se otkriva i pravi motiv njihove posete – pokušaj da se na lukav način domognu ključa fioke kako bi zamenili svoje loše odrađene testove i tako dobili bolje ocene. Odlučuju da ni na koji način ne posustanu u svojoj nameri, pa vrlo brzo Jelena Sergejevna postaje njihova žrtva. Počinje njeno psihičko iznurivanje, ali njena snažna volja da ne pogazi principe i ne dozvoli sramnu zamenu testova ne dozvoljavaju joj da poklekne.

Čitava priča postaje metafora za borbu dobra i zla, kao i za suočavanje idealâ pojedinca sa okrutnim društvom, koje te ideale i ne poznaje. Mladi su u ovom komadu predstavnici sistema u kome novac i uspeh na profesionalnom planu nadmašuju sve ljudske vrline. Iako aktivno učestvuju u širenju pogrešnih vrednosti, oni su ujedno i žrtve moralno posrnulog društva. Sama tema preispituje (ne)postojanje principa, ali i granica do kojih je svako od nas spreman da ide. Psihička tortura prerasta u fizičko nasilje na samom kraju predstave kada devojka, jedna od nezvanih gostiju, biva silovana od strane svog druga dok ostali to posmatraju u neverici, ne reagujući. Upravo u tom trenutku Jelena Sergejevna, ne mogavši to da posmatra, popušta pred njihovim prohtevima i, izbezumljena, baca ključ, koji na kraju niko i ne uzima. Upravo se na taj način ukazuje na činjenicu da je ključ sve vreme bio samo izgovor za lično dokazivanje i poigravanje sa ljudskom psihom. Iako se čini da na kraju ideali bivaju razoreni pred naletom okrutnog sistema, dubljom analizom završne scene možemo zaključiti da se određeni principi žrtvuju zarad onih još plemenitijih, pa ljudskost nesumnjivo trijumfuje nad pakošću. Ovaj pozorišni komad povlači sa sobom pitanja kao što su: U kojim situacijama smo spremni da idemo izvan sopstvenih granica i zarad čega? Da li smo svi samo marionete koje se ponašaju u skladu sa pritiskom okoline? Koliko smo dosledni svojim idealima onda kada sudbina drugih zavisi od nas samih?

Nakon „Drage Jelene Sergejevne” odigrao se „Mamin dašak u svemiru” Akademskog pozorišta Studentskog kulturnog centra iz Niša. Reditelj Dušan Matejić iskoristio je motive komada Kolina Seroa „Zeko, zeko”, koji je nastao kasnih osamdesetih u Francuskoj, kako bi napravio odličan temelj za predstavu koja za cilj ima odu svim majkama. Veoma vešto, mladi Dušan uspeo je da uklopi francusku dramu sa ovdašnjim mentalitetom i sadašnjim vremenom, pazeći da ni jednog momenta ne sklizne u apsolutni ponor i trudeći se da komad ostane žanrovski nedefinisan. Zbog toga sve vreme imamo utisak da se nalazimo na ringišpilu emocija u kojem preovlađuje plakanje, kako od smeha, tako i od tuge i nemoći. Predstava se dešava u skromnoj trpezariji, koja je ujedno i dnevni boravak, spavaća soba i centralno mesto zbivanja jedne sedmočlane porodice.

Arhetipski karakteri odaju nam nivoe raznovrsnosti želja, sklonosti, potreba, dok glavni stub priče čini majka, koja biva rastrzana na hiljadu i jednu stranu. Porodica Zeko, sa svojih petoro dece i šestim detetom – tatom, predstavlja skup svih stvari koje ne bi trebalo da zadese jednu porodicu – od razvoda, gubljenja posla, ispisa iz škole, pa sve do kriminala i terorističkih organizacija. Međutim, iako vrtlog dešavanja uspeva da pomeri iz šina i one najtvrđe osobe u publici, majka, jedna jedina majka, svojim brilijantnim majčinskim sposobnostima uspeva da ostane hladne glave i održi svu porodicu na okupu. Napoleon je jednom rekao da majka predstavlja vaspitni sistem u jednoj reči. U predstavi Akademskog pozorišta SKC iz Niša, vaspitni sistem u jednoj reči lomi na sitne delove gotovu svu publiku i golica pitanjima koliko se bahato ophodimo prema ljudima koji su nas naučili da dišemo, pričamo i hodamo, kao i koliko empatijski možemo da se poistovetimo i razumemo majčinsku ljubav i potrebu da sve bude dovoljno dobro za nas, čak i onda kada mi mislimo da nije tako. Kada ostanemo nasamo sa majkom Zekom, njenom hrabrom ispovesti i virtuoznom igrom osetimo jednu jedinu emociju – čistu, iskonsku ljubav. I upravo to je ono što nas nagoni na pitanja: Koliko smo zaista zahvalni našim majkama? Ko smo mi posle naših majki?  

Program za današnji dan možete pogledati na sledećem linku: https://hocupozoriste.rs/festivali/intef-internacionalni-teatarski-festival

Foto: Marija Jaćimović (hocupozoriste.rs)