Sinoć je u Domu kulture Mišar otvoren prvi Internacionalni teatarski festival. Na svečanoj ceremoniji govorili su Dušan Simić, direktor Festivala, zatim predsednik Skupštine grada Nemanja Pajić, a pročitano je i pismo glumice Vide Ognjenović, koja, iz opravdanih razloga, nije bila u mogućnosti da prisustvuje ceremoniji otvaranja.
Nakon svečanog otvaranja odigrana je predstava „Hajde da ne žmurimo“ u režiji Ivane Terzić, koja nadasve realistički prikazuje problem vršnjačkog nasilja i njegovih posledica. Mladi glumci Omladinske scene pozorišta „Janko Veselinović“ uverljivo su predstavili najrazličitije tipove nasilnika koji su surova realnost svake osnovne i srednje škole.
Senski svedena, predstava stavlja fokus na izrečeno i učinjeno, te nasilni potezi mladih osnovaca uspešno dočaravaju surovost nasilnika, ali i patnju žrtve. Jedina ženska figura na sceni tumači različite uloge: ona je i majka nasilnika u nekim scenama, ali i žrtve, kao i predstavnik brojnih institucija čijom neodgovornošću i dolazi do vršnjačkog nasilja. Zataškavanje ovakvih problema u društvu simbolički je predstavljeno kroz plastične zavese iza kojih se nasilnici više puta kriju u toku predstave, a u jednom trenutku se ona stavlja i na megafon, koji predstavlja slobodno govorenje o problemu i suočavanje sa njim. Ovakva scenografija dodatno pooštrava kritiku celokupnog društva, od roditelja, nastavnika do psihologa i pedagoga, i ukazuje na činjenicu da niko nema hrabrosti da se uhvati u koštac sa nasiljem među mladima. Ipak, u toku same predstave saznajemo iza svakog agresora stoji jedan nezdrav odnos sa porodicom i da je svako od njih upravo u batinama upućenim drugome pronašao način za lečenje sopstvenog nezadovoljstva. Iako ovaj pozorišni komad tokom celog svog izvođenja odiše surovošću, na samom kraju se svako od nasilnika suočava sa svojom ličnosti i podiže plastični zastor nad sobom, a jedna od završnih scena prikazuje sve mladiće kako se, zajedno sa žrtvom, igraju loptom. Bez obzira na „uloge“ koje pojedinci dobiju u realnom životu, činjenica je da se iza svakog od njih krije ono što on suštinski i jeste – dete koje čezne za ljubavlju i prihvatanjem.
Nakon predstave održan je i okrugli sto na kome se govorilo o sveprisutnosti vršnjačkog nasilja ne samo u srednjim već i u osnovnim školama, ali i o podizanju svesti o ovom gorućem problemu, koji ne prestaje da jenjava.
Druga po redu prikazana je predstava „Ljubav i nasilje“ Dramskog studija Prazan prostor iz Podgorice, a u režiji Petra Pejakovića. Ovaj komad govori o važnosti prepoznavanja nasilničkog ponašanja i na nesvakidašnji način uspostavlja vezu sa publikom. Na samom početku na sceni se prikazuju različite situacije iz ljubavnog života mladih u kojima se devojke prikazuju kao žrtve svojih partnera, vrlo često i nesvesne činjenice da se radi o nasilničkom ponašanju. Zanimljivo je da fizičkog nasilja gotovo i nema na sceni, upravo iz razloga što je ideja samog pozorišnog komada da ukaže na druge vrste nasilja, kojih često nismo ni sami svesni jer ih prihvatamo kao deo svakodnevice, a samim tim im i ne pridajemo mnogo značaja. Osim izvanredne interpretacije mladih glumaca, koji su na uverljiv način dočarali različite sudbine svojih vršnjaka, interesantno je i prisustvo medijatora, koji u par navrata prekidaju predstavu nakon goruće scene i pokreću razgovor sa publikom. Iako se može činiti da takvi prekidi onemogućavaju praćenje predstave kao celine, oni su i više nego potrebni jer se upravo na taj način, u razgovoru sa publikom, analiziraju postupci glumaca i ne dozvoljava se njihovo površno tumačenje. Samim tim i gledaoci dobijaju „ulogu“ u pozorišnom komadu, koji je odraz realnosti, te tako uče ne samo da prepoznaju nasilje nego i da ne osuđuju žrtve. Neformalan razgovor medijatora sa publikom dodatno opušta atmosferu i doprinosi tome da se i mladi koji sede prekoputa scene identifikuju sa glumcima na sceni i na taj način preispitaju svoje stavove o nasilju. Iako se centralna tema tiče nasilja nad ženama, veoma vešto se provlači i važnost prepoznavanja sebe kao nasilnika, pa se u toku predstave i publici postavljaju pitanja koja imaju za cilj da im pomognu u tom suočavanju sa samim sobom. Na samom kraju, upečatljiva je porodična scena u kojoj je otac prikazan kao agresor, a gde se jasno vidi potlačen odnos ne samo žene nego i ćerke, koja na kraju odlučuje da se pobuni protiv nasilničkog ponašanja. S druge strane, sin je prikazan kao nemi posmatrač svega, navikao na takvo tretiranje majke i sestre, što ukazuje na tipičan patrijarhalni obrazac, na kome se i zasniva naše društvo.
Nakon uverljivog prikaza stanja u društvu i odlične interakcije sa publikom, koja je aktivno odgovarala na pitanja medijatora i iznosila svoj stav o određenim scenama, održan je i okrugli sto. Na njemu se govorilo o važnosti prisustva teme nasilja u medijima i o načinima na koji mi kao pojedinci možemo da ga prepoznamo i adekvatno reagujemo.
Večeras nas očekuju „Draga Jelena Sergejevna“ u režiji Keti Dončevske Ilik iz Kumanova, kao i predstava Akademskog pozorišta SKC iz Niša „Mamin dašak u svemiru“ u režiji Dušana Matejića.
Foto: Marija Jaćimović (hocupozoriste.rs)
