Pedeset treći Bitef otvorio je svoja vrata ovog utorka, a juče je počela jubilarna dvadeseta Bitef Polifonija, pod sloganom "Od prvog zagrljaja". Najveći i, kako kažu organizatori, omiljeni prateći program Bitefa neobično je otvoren jednom vrstom zajedničkog performansa domaćina festivala, učesnika i gostiju, pod nazivom "Samo pratimo vašu igru". Nakon otvaranja na programu su bile dve prezentacije: "Umetnost spajanja" i "Magija pozorišta", a dan je zatvorila predstava "78 dana bliskosti u strahu - 20 godina kasnije" studenata Akademije umetnosti iz Novog Sada.
Na samom ulasku u hol Ustanove kulture "Stari grad" bilo je jasno da ceremonija otvaranja neće ličiti na "klasično" otvaranje jednog festivala. Naime, svaki gost dobio je papir sa instrukcijom da se na njemu nalazi pola dijaloga, i da mora da nađe svoju drugu polovinu kako bi sa njom rekonstruisao priču koju su organizatori želeli da ispričaju.
- Kakav je ovo čudan plakat sa crvenim tanjirom i dva noža? I to što piše: Počnimo ljubav iz početka.
- To je Bitefov plakat i slogan Bitefa.
- Nemam vremena da ovako razmišljam o ljubavi, a to je suština stvari, ja nikad nemam vremena za najdublju suštinu.
- Ako smo pozvani da počnemo ljubav iz početka, da li to znači da smo došli do kraja...
Nismo došli do kraja, kažu organizatori Polifonije, Bitef nam nudi alternativu. Naš put nije prava linija da može da dođe do kraja, to je jedan ciklus sa stalnim varijacijama na temu i petljama koje nas sve spajaju. Te petlje, spone koje spajaju sve, pružaju nam mogućnost da stalno počinjemo ljubav iz početka. Zato je na otvaranju Polifonije stvoreno mnogo novih petlji: svaki dijalnog između gostiju završen je zagrljajem.
"Divno se osećamo. Sve je lepo, uzbudljivo, inspirativno. U igri sa sloganom Bitefa 'Počnimo ljubav iz početka' Bitef Polifonija ove godine ima slogan 'Od prvog zagrljaja' i raspoloženje danas je takvo, da smo stvarno u zagrljajima i mislim da ćemo kroz celu Polifoniju tako da prođemo", rekla je za Hoću u pozorište autorka koncepta festivala Ljubica Beljanski-Ristić i pozvala sve da se pridruže.
Zajedničkom instalacijom svih učesnika zajedno sa gostima, uz zvuke harmonike koja je svirala (šta drugo do) "Počnimo ljubav iz početka", ples, pevanje i mnogo novih petlji, zvanično je otvorena dvadeseta Bitef Polifonija.
Umetnost spajanja
Na prezantaciji "Umetnost spajanja" osnivač ZID Teatra iz Amsterdama Karolina Spaić i osnivač POD Teatra iz Beograda Tatjana Pajović govorile su o teatru zajednice. Ovaj nedovoljno poznat koncept podrazumeva brisanje granice između glumaca i građana - amatera, to je, kako Karolina kaže - građansko pozorište u kome može da učestvuje svako, ko je spreman da usvoji vrednosti ovog teatra: strast, trening, znanje i prostor za dijalog.
Kako dolaze do sredstava? Imaju li podršku od grada, države? Da li umetnost predstavlja smetnju u svetu kakav jeste danas? Odgovori nisu bili ohrabrujući, osim entuzijazma i velike želje ovih žena i njima sličnih, koji se bore da umetnost održe, menjaju i približe svetu.
78 dana bliskosti - 20 godina kasnije
Dan na Polifoniji zatvorila je predstava studenata master programa o primenjenom pozorištu Akademije umetnosti iz Novog Sada "78 dana bliskosti - 20 godina kasnije". Priča govori o strahu i bliskosti koju on stvara, o pauziranim životima, gubicima, snovima i mislima sedam ljudi za vreme bombardovanja Novog Sada 1999. godine. Sava ima sedam godina i samo želi da se igra sa drugom Đoletom, a ne može. Ceca je trudna i ne želi da se porodi dok traje bombardovanje. Čili je poginula sestra. Jovana je branila mostove da ih ne sruše, a srušili su. Oleg je čuo slavuje kada je pogođena i izgorela rafinerija. Savka ima sinove Stefana i Nemanju, a muž Dušan je mobilisan. Mihajlo je pobegao iz Bosne od rata, ali rat ga je pratio.
"O čemu oni razmišljaju? Šta njima treba?", pitana je publika. Ali pitanje nije retoričko, odgovor se očekuje. Oni osećaju strah: za sebe, za svoje, za svoj grad. Oni osećaju nadu: proći će. Oni osećaju bliskost: zajedno će preživeti.
Od nas se zahteva da se stavimo u njihovu kožu. I to jako boli (sigurno mnogo više one starije, koji su primorani da se vrate i ponovo prožive, nego mlađi deo publike koji nema strašna sećanja, ali ni oni nisu pošteđeni kamena u stomaku). Svi prolaze kroz 78 dana bliskosti, ali dvadeset godina kasnije.
Na kraju predstave stoji priča o svilenoj bubi. Da svilene niti ne bi bile uništene izleganjem čaure, ona se smešta ili u ključalu vodu ili se okružuje vrelim vazduhom. To ubija svilenu bubu.
Sedamdeset osam dana ubilo je bubu. Ali ostale su svilene spone.
Foto: Lidija Antonovic
