Otvorena izložba „Pozorište u vremenu svakom“: Omaž pozorištu i glumačkom pozivu

U Etnografskom muzeju u Beogradu svečano je otvorena izložba „Pozorište u vremenu svakom“, povodom stogodišnjice od osnivanja Udruženja dramskih umetnika Srbije (UDUS). Izložba traje do 30. novembra, a osim glavne postavke koja prikazuje kako se pozorište u Srbiji menjalo kroz vreme od svojih začetaka do danas, u okviru pratećih programa posetioci će u Art bioskopu muzeja imati priliku da pogledaju snimke nekih kultnih ostvarenja najeminentnijih beogradskih scena.

„Izložba je upriličena sa ciljem da se javnosti predoči kako su se pre sto godina dramski umetnici udružili da bi pokazali da su istinski važan deo društvenog života i da pokaže kako su pozorišni umetnici i umetnost uticali na modernizaciju društva, koliko su i kako podsticali i pratii društvene tokove i doprinosili čuvanju kulturnog identiteta naroda i države kojoj pripadaju uz sve prepreke koje su imali“, rekao je predsednik UDUS-a, glumac Voja Brajović.

U okviru programa svečanog otvaranja izložbe izveden je performans savremenog cirkusa, po motivima „Putujućeg pozorišta Šopalović“ Ljubomira Simovića. Iza ove zavese Rim se pretvara u Alpe, Alpi u riblju pijacu, a pijaca u stepu!  Iza zavesa svetli svet Koji se pred njom ugasio!,  izgovarao je Đorđe Živadinović Grgur u ulozi Simovićevog Filipa Trnavca, dok se pred publikom odgiravao spektakl pokreta, reči  i muzike, u slavljeničkoj atmosferi veličanja teatra. Međutim, klasične melodije odjednom su utihnule i zamenjene su savremenim splavarskim melosom, što je sve prisutne ostavilo u čudu. U sledećem trenutku pojavilo se čudovište na štulama sa silikonskim ustima, tri silikonske grudi i napumpanom zadnjicom i počelo je da zavodi Filipa koji se prepustio vulgarnoj igri koketiranja sa njenom prostotom. Salve smeha pratile su ovaj performans, no nelagoda prisutnih bila je očigledna. Činilo se kao da su svi odahnuli kada je FIlip sa drvenim štitom i drvenim mačem, podstaknut od umetnika i umetnosti uspeo da otera čudovište. Očigledna metafora borbe pozorišta i pozorišnih umetnika protiv aveti i akrepa poremećenih vrednosti, koja čini se nikada nije bila teža, ispraćena je snažnim apauzom.

Nakon performansa studenti prve godine glume na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Dragana Petrovića Peleta izveli su odlomak iz Šekspirovog komada „Kako vam drago“. Oni su izložbu i zvanično otvorili rečenicom: „Nadamo se da će gluma biti naša sudbina“. 

Jačina reči mladih ljudi na samom pragu ulaska u glumački svet osnažena je prisustvom Branke Veselinović, koja je u svojoj  102. godini naša najstarija aktivna glumica i čiji je život posvećen glumačkom pozivu više od osamdeset godina. Ona je izrazila želju da se obrati prisutnima i iskazala je uzbuđenje i radost što je imala priliku da bude tu i da sve pozdravi „pre nego što ode gore kod boge“.

„Borimo se za dobrotu“, postulirala je Branka misleći verovatno na sebe i svoje kolege.

Celokupan program otvaranja, kao i sama izložba, koncipiran je kao omaž pozorištu i glumačkom pozivu. U skladu sa tim, u nastavku teksta prilažemo u celosti poruku Federika Garsije Lorke, koju je na otvaranju pročitao Voja Brajović.

Pozorište je jedan od najizražajnijih i nakoristnijih instrumenata za duhovno uzdizanje jedne zemlje i barometar koji određuje njenu veličinu i njenu klonulost. Prijemčivo pozorište dobro utemeljeno u svim svojim žanrovima, od tragedije do vodvilja, može u roku od nekoliko godina da promeni senzibilitet naroda, dok razoreno pozorište u kome kopita zamenjuju krila može da obezvredi i uspava čitavu naciju. Narod koji ne potpomaže svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru, isto kao što pozorište koje ne podražava pulsiranje svoga naroda i nepatvorenu boju svoga krajolika nema pravo da se zove pozorište već sala za igru ili mesto za užasnu rabotu koja se zove ubijanje vremena. Dokle god glumci i pisci bila primorani da stvaraju profitabilne nečasne predstave lišene svakog kriterijuma i bilo kakve odgovornosti, glumci, pisci i čitavo pozorište svakog dana će sve više tonuti bez mogućnosti spasenja. Pozorište mora da se nametne publici, a ne publika pozorištu. Treba zadržati dostojanstvo i dostojanstveno ponašanje jer će ono zasigurno biti bogato nagrađeno za razliku od drhtanja, od straha iza paravana i ubijanja fantazije i draži pozorišta koje je uvek, uvek umetnost. I uvek će biti uzvišena umetnost, premda je postojalo doba kada se umetnošću nazivalo sve što se ljudima dopada, da bi se narušila atmosfera, da bi se uništila poezija i da bi pozornica bila izložena vetrometini. Umetnost, iznad svega. Najplemenitija je umetnost, a vi ste, glumci, najveći umetnici, umetnici od glave do pete budući da ste se zbog ljubavi poziva popeli u taj svet pozorišnih dasaka. Umetnici po zvanju i zaokupljenju. Reč umetnost valjalo bi pisati u salama i garderobama svih pozorišta, od najskromnijih, do najluksuznijih. U protivnom bismo trebali upotrebiti reč poput trgovina, ili neku drugu koju se ne usuđujem da izgovorim, reči hijerarhija, disciplina, žrtvovanje ljubavi i slobode. Ne želim da vam držim lekciju, jer sam u poziciji da ih primam. Moje reči proističu iz ushićenja i uverenja.

 

Foto: Jelena Petrović (hocupozoriste.rs)