Predstava „Bez portfelja” nastala u koprodukciji Gradskog pozorišta Podgorice i Barskog ljetopisa iz Crne Gore, gostovala je 6. decembra u Narodnom pozorištu u Nišu. Ovaj komad je nastao po tekstu Stevana Kropivice, a režiju je potpisao Branislav Mićunović.
Inspiraciju za ovaj tekst dalo je i Nušićevo delo „Gospođa ministarka”, u kojoj je rečeno: „Ako hoćeš nekoga da poznaš, podaj mu vlast (u ruke)”. Ovo delo sadrži svevremenske poruke koje su i danas aktuelne, a to je na odličan način uspeo da predoči u tekst Stevan Koprivica.
Sarkastični osmesi publike su dokaz da su razumeli šta je pisac hteo reći, odnosno šta su glumci uspeli da iznesu na sceni.
Radi se o bolnoj komediji u kojoj se susreće ljudska nadmenost, neznanje, naivnost, grabežljivost, nemoralnost. Sve navedene osobine oslikavaju stanje uma osobe koja se dočepa vlasti, makar i na poziciji ministra bez portfelja. Takođe oslikavaju i njegovu okolinu kad uvide da i oni mogu biti deo te „sjajne” priče. Odjednom kad se pojavi mogućnost da neko od rođaka ima ulaznicu za Vladu, postaće vam rođaci i oni koji nisu. Više neprijatelje nećete imati, svi će postati vaši prijatelji.
Predstava je na dobar način uspela opisati društvenu realnost, počev od toga da je Dušan Kovačević, ministar sa kupljenom diplomom, za koju je njegova žena morala čak da podigne kreditt. Ona smatra da je i ona zaslužna što je postao ministar i ne želi da bude više žena ministra, već ministarka. Neće više da ćuti, diže famu, a ostali glumci joj daju razne savete kojima bi se čuo njen glas. Te ideje su kreativne, kao što su otvaranje raznih društvenih mreža uz pomoć kojih bi se reklamirala, zatim davanje intervjua na javnoj televiziji itd. Zauzvrat su naravno očekivali nešto od nje, a ona je svima glasno obećavala i radovala se.
Glavni lik je čist primer dobrog radnika, odanog, požrtvovanog, skromnog, kojem uvek još malo treba da bi bio nagrađen i priznat. Njegov lik pokazuje koliko treba slojeva skinuti da bi se izborio za svoje mesto u surovom sistemu, koji uvek traži još, dok ti ne oguli kožu.
Kostimi na početku predstave su bili previše ozbiljni, dok je kraj predstave oživeo zbog jarkih boja kostima. Takođe izbor muzike je interesantan, u određenom segmentu predstve čuje se melodija iz filma „Titanik”, koja daje snagu liku Dubravke Drakić. Za ministrovu ženu, koju glumi Dubravka Drakić, može se reći da ona želi povlastice koje joj pripadaju i da bude primećenija.
Zapravo, ova komedija je tragedija današnjice, jer na neuobičajen način prikazuje kako funkcioniše naše društvo na svim lestvicima. Nepotizam je vrlo blizu vrha te lestvice. Nebitno na kojoj poziciji se nalazimo, kao student, radnik, influenser, penzioner. Svi imaju prohteve, a retko ko hoće da se potrudi za ostvarenje njih, svi bi rado da preskoče koji stepenik ka putu prema cilju.
Ovakva predstva ukazuje kakvi ljudi postanu kad dograbe parče vlasti, ali i nose poruku kakvi to ljudi ne treba da postanu. Svi smo sposobni da se pobrinemo za sebe i da odgovaramo za svoje postupke. Sudbina je u našim rukama, ne treba da je šaljemo dalje, jer može lako zalutati u pogrešne ruke. Danas su političari najcenjenije i najuvaženije zvezde, njihovo mišljenje je bitnije od mišljenja stručnjaka, naučnika, pisaca. Oni se pitaju za sve i uvek najbolje znaju za budućnost zemlje. Dok smo u rukama takvih persona, smeši nam se i takva budućnost. Ako nastavimo da klimamo glavom i kad nam nije nešto sasvim jasno ili kada se u najgorem slučaju ne slažemo, nećemo daleko dogurati. Zauzmimo stav da nam niko ne može oduzeti ono što smo stekli samim rođenjem, a to je – sloboda. Ako se vodite time da „nije svaka istina za svačije uši”, zapitajte se: da li je sve što čujete ili pročitate tačno, da li ćete zauvek da verujete lažima da bi Vam realnost bila lepša?
Foto: Duško Miljanić
