U ponedeljak je u Amfiteatru Botaničke bašte „Jevremovac“ premijerno odigrana predstava „Zatvaranje ljubavi“ u izvedbi Slavena Došla i Maje Šuše.
„Zatvaranje ljubavi“ je komad savremenog francuskog autora Paskala Rambera, koji, prema rečima reditelja Luke Jovanova, pokušava da na specifičan način reprodukuje svu težinu i napore svršetka jednog odnosa, nelinearnost jedne velike ljubavi, ubojitost misli, otrova sa kojima se nosimo i koje proizvodimo svakodnevno. Kako kaže, ovo je predstava o ljubavi, o tome koliko razorno može da bude kada ljubav prestane da postoji, kada mora da se završi, o tome kada gubitak postane jedina realnost.
Zaista, tako i jeste. Tokom jednoipočasovne predstave publika je apsolutno prepuštena emocijama para koji raskida – dijalog u predstavi pratili su povremeni smeh, odmahivanja glavom i uzdasi gledalaca koji su zajedno sa njima žalili nestanak jedne ljubavi – možda baš zbog toga što je sam tekst predstave prirodan, njihovi problemi realni i životni, svakidašnji.
Predstava počinje i pre početka, rečima koje čujemo kroz zvučnike dok ovaj par, kao suparnici pred meč, korača ukrug, pognutih glava i na suprotnim (ili suprotstavljenim?) stranama scene.
Upravo scenografija pruža poseban doživljaj ove predstave. Ona je minimalna, ali efektna i nju čine dve platforme između kojih je mali bazen pun crvene vode, metaforičke krvi izazvane grubim rečima koje se izgovaraju kada dolazi do raskida veze. Upravo taj bazen je razor između glavnih likova predstave, koji se, interesantno, u predstavi zovu i oslovljavaju kao u privatnom životu – oni su Slaven i Maja.
Predstavu otvara Slaven, koji svojoj devojci saopštava da je gotovo. Ona ne odgovara, već ga sluša – plače, smeje se, podsmehuje se, njegove reči odbija, pa prihvata, sve ćuteći, dok ne dođe red na nju da „uzvrati udarac“, vređajući njegove reči, način na koji bira da joj saopšti šta oseća, a šta je prestao.
Koncept predstave je zanimljiv i može se reći da je ova predstava u stvari dve monodrame u jednoj predstavi - dva intenzivna monologa, bez prekida ili upadanja u reč – možda suprotno onome što se očekuje od raskida dugogodišnjih veza, kada se dopusti da sve ispliva na površinu.
Nakon više od pola sata optužbi, racionalisanja toga zašto je njihova veza mrtva i nema joj spasa, Slaven završava monolog, nakon kog govori Maja, odgovara na njegove optužbe i vređa ga, vređa ono što on misli da je uspešno racionalizovao, ali i uzvraća udarac, odbijajući da veruje da je on ista osoba koju je znala i volela toliko dugo.
Bol koji nanose jedno drugom utom je veći što shvatamo da je, iz perspektive jednog lika, ljubav ugašena, a iz perspektive drugog, da je nada još uvek tu, da su teške reči izrečene, ali da postoji nada da se iste prebrode.
Ipak, hepi enda nema. Ona uviđa da je osoba koju je volela i koju verovatno još uvek voli neko drugi, a on ćutke prihvata njene uvrede i ne trudi se da ublaži bol.
Ova predstava je zaista impresivan pokazatelj glumačke snage ovog dvojca, njihovog ranjivog, realnog govora teksta koji je zasigurno bio izuzetno težak za upamtiti. Njihove reči su toliko specifične, toliko sinhronizovane, iako van dijaloga. Ispraćenoj ovacijama i aplauzom vraćenoj na binu čak četiri puta, ovoj predstavi smeši se dug životni vek.
Večeras je peto veče BELEF-a i u Teatru Vuk nas očekuje predstava „Autobiografija” reditelja Nebojše Broćića, sa početkom u 21 čas.
