Najtoplije oktobarske večeri 10. oktobra ispred Pozorišta mladih u Novom Sadu, za razliku od same tematike Beketove drame „Čekajući Godoa”, uspeli smo da dočekamo premijerno izvođenje predstave „Čekajući njega” autora i reditelja Dragana Greensmitha.
Nije strana činjenica da se Beketova drama često postavlja na pozorišnu scenu i kao da od nje konstantno očekujemo da nam ponudi nešto novo u čekanju koje bi trebalo da nas drži do samog kraja. Podsetimo se da je „Čekajući Godoa” (Semjuel Beket) drama apsurda u dva čina, te je možda i bilo apsurdno očekivati da nam njena pozorišna adaptacija svaki put može ponuditi novo posmatranje apsurda svakodnevnice.
Kada je u pitanju predstava „Čekajući njega” nisam bila sigurna da li imam svoj vrednosni sud, odnosno baš kao i likovi u predstavi nisam „znala u kom smeru ću krenuti”. Ono što se možda odmah postavilo kao dominantno jeste količina ljudi na sceni, od kojih su kasnije će se ispostaviti veći deo zapravo publika, sa kojim pokušava da se upostavi interakcija te i sama scenografija koja gotovo da odskače od same teme Beketovog romana. Pored vizuelnog, dobijamo i audio efekat otkucavanja sata koji ukazuje na pojam vremena, pokušavajući da nas time vrati na središnju tačku drame – čekanja Godoa.
Glavni likovi, čije uloge tumače Rastko Mićić i Strahinja Puškarević, solidno su dočarali besmisao i besciljnost života kroz svoje rasprave i stavove koji teku gotovo kontinuirano i nisu ništa manje apsurdni, te i nalikuju na Beketovo izrugivanje sa filozofijom i intelektualnim prepirkama, pokušavajući da ih uklope u tematiku svakodnevnice.
Oni vremenom postaju robovi sopstvenih uverenja, što je simbolično prikazano kroz lik Lakija u Beketovoj drami – kog verodostojno tumači Aca Lazin. Nina Perge čiji lik se uklapa u Beketovog Poka ili Lakijevog vlasnika, koji bi trebalo da zauzme sporedno mesto na sceni, kao da je dominantno preuzela tu ulogu, te na momente ona deluje prenaglašeno, čak i odvraća pažnju od glavnog toka drame. Celokupan utisak dinamičnosti na sceni koju su imali glavni likovi počinje da ustupa pred odnosom Poka i dečaka – čiji lik tumači Ana Stević.
Lakijevo ropstvo se kontinuirano nastavlja i odlazi do granice gde Aca Lazin izvodi svoju koreografiju na sceni za koju je zadužena Mira Beba Dobriković, ali čini se da koregorafija nije dovoljno produbila pojam ropstva već ga je izmestila iz njegovih okvira. Na samom kraju „Čovek iz čijih očiju viri sloboda” zatvara ovaj pozorišni komad monologom. Predstava na samom kraju kroz sveopšti utisak monologa, ne deluje ambiciozno u umetničkom smislu, već gotovo da je nastala iz neke pobune koja je zaslužna za postavljanje niza pitanja, koja zauzimaju opšta mesta i na koje ni sami nismo dobili odgovor. Samo smo čekali. A „na čekanje smo se svi već navikli”.
Foto: S. Doroški - V. Veličković
