Pete večeri Novosadskih pozorišnih igara u Pozorištu mladih, imali smo priliku da pogledamo predstavu „Geometrija duše” španskog pozorišta „Plus” u režiji Olge Zečeve.
Foto: Teatro PLUS
Ova mešavina plesnog performansa i lutkarske predstave na dečiju publiku delovala je, čini se, kao neka vrsta mađioničarskog nastupa. Na sceni sam stoji glumac Alek Ćurčić koji, kako svojim telom, tako i rekvizitama u obliku belih visećih lopti, i naizgled beskonačno dugačkim savitljivim štapom, priča priču o nastanku univerzuma, čoveka i duše. Ovo je jedna od onih predstava koje se mogu protumačiti na razne načine, gde svako iz publike kroji sopstveni narativ, te je to čini veoma posebnom. Njen glavni adut jeste besprekorna izvedba glavnog glumca, koji sa lakoćom barata svojim telom, koje u nekim trenucima deluje kao da je napravljeno od gume, i svojim govornim aparatom, praveći zvukove koji prate svaki njegov pokret. Početak predstave može da se protumači kao sam nastanak univerzuma, pa i svih planeta u njemu. Kako predstava odmiče, gledamo nastanak čoveka, koji sa sobom vuče i sve njegove egzistencijalne probleme. Kroz geometrijske oblike uočavamo šta znači biti zarobljen u sopstvenom telu i na koje sve načine možemo sebi da olakšamo ovo što nazivamo životom. Način na koji je to naizgled prikazano jeste kroz lutku koju glumac skroji od dugačkog štapa, koja uporno pokušava da uhvati najveću belu viseću loptu, ali joj ne ide od ruke. Na kraju, zadovoljava se ostalim, manjim loptama, što bi moglo da simbolizuje male stvari u životu koje su nam preko potrebne da skrojimo sebi lep život. Predstava se završava time što glumac uživo pravi rekreaciju Da Vinčijeve poznate slike „Vitruvijev čovek”, što je verovatno imalo za cilj da prikaže božansku vezu između ljudskog oblika i univerzuma, kao što je to bio cilj i za samog Da Vinčija.
Šestog dana festivala očekuju nas predstave „20 000 milja po morem” u 11 časova, a zatim „Kad je sve bilo zeleno” u 18 časova.
