U okviru „Prekretnice” imali smo priliku da gledamo predstavu „Pitam se, pitam, koliko sam bitan?” (Kurt quo vadis?), prema knjizi Erlenda Lua u režiji Jasne Maričić i izvođenju pozorišta Boško Buha.
Radnja prati priču o Kurtu (Stefan Bundalo) naizgled „običnog” vozača viljuškara, koji pokušava da postane nešto „više”. Kurt je zapravo okružen pritiscima okoline koja ga podstiče na mišljenje da „obični” poslovi nemaju toliku vrednost. To se uviđa i na zabavi, na koju odlazi na nagovor svoje žene (Teodora Ristovski), u kojoj ne uživa jer voziti viljuškar očigledno nije „važan” posao. Stefan Bundalo odlično prenosi „dečiju” potrebu za traganjem za svojim mestom na ovom svetu. Sa druge strane, iako su pozerstvo, snobizam i arogancija ovde predstavljeni u veoma podrugljivom tonu, Kurt ipak ustukne pod pritiskom okoline.
Deo njegove porodice čine Miloš Vlalukin i Jelena Trkulja, koji veoma spretno i neprimetno ulaze u niz različitih uloga. Njihove uloge jesu izuzetno različite, ali kroz skoro svaku provlači se neki novi ton, koji se ironično osvrće na banalost savremenih vrednosti. U silnoj želji da postane slavan, Kurt odlazi na put sa svojim sinom Budom (Aleksandar Milković), čije godine ne definišu i njegovo znanje. Zajedno kroz maštovito urađenu scenografiju, koja savršeno prati dinamičnost igranja (Veljko Stojanović), ulaze u razne neprilike koje ih menjaju, čine ih vrlo bliskim, ali i dokazuju da biti „slavan” nužno ne znači da se treba baviti nekim „posebnim” poslom.
Na samom kraju Kurt ispada heroj, spašivši decu iz vrtića koji se ruši, između ostalog i svog sina. Kroz divan herojski čin, savršeno je prikazano da nije bitno koji posao se smatra važim, već šta svako od nas čini na ovom svetu. Na trenutak je publika, u kojoj su mahom bila deca, poželela da kada poraste, postane vozač viljuškara.
