Na ovogodišnjem BELEF-u, nesumnjivo najviše pažnje privukla je čuvena „predstava u avionu”. „Putovanje izvan središta zemlje” je originalni komad nastao u produkciji samog festivala, po konceptu Vladimira Aleksića, dok je tekst delo Olge Dimitrijević, Dimitrija Kokanova i Maje Todorović. Publika je neisključivi akter ovog putovanja, kroz koje će se otvoriti neka intimna pitanja, ali i strahovi i sumnje, neraskidivo povezani sa aktuelnom epidemijom koronavirusa. Ideja autorskog tima bila je da, nakon dugog perioda nemogućnosti putovanja, publiku bar na kratko izmesti iz realnosti i pošalje na putovanje u kome će preispitati svoje želje, snove i živote uopšte.
Gledaoci najpre dolaze do Sportskog centra „25. maj” gde bivaju raspoređeni u tri autobusa koji će ih odvesti na aerodrom. Kroz vožnju po Novom Beogradu publika saznaje o istoriji grada koji posmatra kroz prozor. Fokus je na drugoj polovini dvadesetog veka: ondašnjoj državi i njenim vođama, Pokretu nesvrstanih, radnim akcijama i socijalizmu i njegovoj deci.
Po dolasku na aerodrom, „putnici” pre ulaska u avion „zarad sopstvene bezbednosti” odgovaraju na lična pitanja, svrstavajući sebe u jednu od dve grupe. Ovo ispitivanje započeće podelom na vakcinisane i nevakcinisane protiv Kovida 19. Međutim, nastaviće se sve intimnijim i dubljim pitanjima, na koja mnogi gledaoci teško iznalaze odgovore.
Kada svojevrsni ples biva završen, svi ulaze u avion, gde ih dočekuje posluženje: kolač i čaša šampanjca. Glumice u ulogama stjuardesa i pilotkinja naizmenično se obraćaju publici. Međutim, situacija eskalira kada kroz njihove uvežbane, formalne govore počinju da prodiru emocije, što kulminira potpunim nestajanjem svih filtera i, slobodno bismo mogli reći, nervnim slomom. Publika u potpunosti razume bes izazvan ljudima u našoj okolini, disfunkcionalnim sistemom, epidemijom i gubicima koje je ona donela. Bez ikakve sumnje, predstava uspeva da oslika sva psihička stanja sa kojima se svesno ili nesvesno borimo proteklih meseci koji su u potpunosti izmenili naše živote.
Predstava koja je takođe obeležila treće veče BELEF-a, a koja je odigrana na maloj sceni na Kalemegdanu, jeste diplomska predstava glumice Tare Đurašinović „Petrijin venac”, koja po načinu na koji interpretira temu stradanja žene, ali i glumačkoj bravuri mladih umetnika može da parira brojnim, već uveliko „priznatim” pozorišnim komadima. Narativna nit, koja od početka do kraja ostaje neprekinuta i obojena podjednakim emotivnim nabojem, dovodi publiku u stanje stalnog iščekivanja, blage napetosti i pogleda uprtog u dešavanje na sceni.
Scenografsko rešenje za prikazivanje segmenata iz života glavne junakinje Petrije uvodi gledaoce u prvu polovinu prošlog veka, u kome je smešten veći deo radnje ovog komada. Scena, podeljena na tri dela, od kojih svaki oslikava jednu od životnih etapa junakinje koje se naizmenično smenjuju, dodatno unosi dinamičnost u naraciju komada. Priča započinje razgovorom Petrije i njenog drugog muža Mise (Andrija Nikčević) na bolničkoj postelji da bi se ubrzo pretvorila u monolog jedne napaćene, ali hrabre žene koja se priseća svih svojih stradanja. Bliskost koja se uspostavlja između nje i publike ogleda se u gotovo ispovednom tonu, razgovoru „na ti” koji junakinja ostvaruje na nadasve prirodan način. Tako i publika postaje svojevrsni svedok jedne tragične sudbine, ulazeći u ulogu izmaštanog sagovornika, možda i jedinog istinskog Petrijinog prijatelja. Petrija, međutim, u trenutku započinjanja priče o svom životu ostaje nedefinisanih godina; možda zato što ni teškoće nisu minule sa protokom vremena, pa je i njen izgled zadržao iste mučeničke obrise – jedinu konstantu u njenom životu. Dok govori o svom prvom mužu, netrpeljivosti svekrve, tragičnoj smrti oba svoja deteta, pa čak i nasilništvu drugog muža, iz njenog izraza lica isijava tračak nade, koja se ogleda u katkad duhovitom pristupu sopstvenoj sudbini. Isterana od strane prvog muža Dobrivoja (Nikola Cvetković), dolazi u kafanu, gde postaje konobarica, a potom upoznaje i svog drugog muža. Uprkos ulozi žrtve koja je celog života neumorno prati, Petrija biva predstavljena sa svim vrlinama i manama: kao pokorna i trpeljiva supruga, poslušna snaja, brižna majka, ali i kao preljubnica, pa čak i bludnica. Na taj način njen lik izlazi iz okvira idealizovane žene XX veka i postaje simbol svih onih koje, uprkos svojim slabostima, nepokolebljivo opstaju u surovom svetu patrijarhata. Njen „venac” stoga postaje mučenički, ali i venac slave – logična nagrada za teški krst na njenim plećima koji neumorno (?) nosi čitavog svog života, bez pogovora.
Lik Petrije odiše harizmom i ljupkošću zahvaljujući mladoj glumici Tari Đurašinović, koja svojom izvanrednom interpretacijom održava lik Petrije dinamičnim do samoga kraja. Prelazeći sa lakoćom iz jednog emotivnog stanja junakinje u drugo, mlada glumica pokazuje izuzetnu glumačku sposobnost, čineći lik Petrije savršeno kompaktnim: ona je u isto vreme i žrtva i heroj, ali i poražena i pobednica, dok prkosno stoji pred nemilosrdnim naletima surovog života.
Ovo je komad o tuzi koja nikada ne prelazi u očaj, ali i o nadljudskoj snazi žene koja ostaje i opstaje u vremenu u kome teškoće samo poprimaju drukčije obrise, ali nikada u potpunosti ne iščezavaju.
