Ko pobeđuje kada društvo izgubi sluh za pojedinca?

Pod vedrim nebom kineske četvrti, trećeg dana festivala INFANT, premijerno je izvedena dugo najavljivana predstava „Golmanov strah od penala”, rađena po istoimenom delu Petera Handkea, za čiju dramatizaciju i režiju se pobrinula Ana Đorđević. 

U središtu dramske radnje nalazi se lik golmana Jozefa Bloha (u izvedbi Marka Markovića), čoveka koji se nalazi na raskršću svoje prošlosti i budućnosti, a čiji jedini pratilac na tom putu je strah. Neizvesna budućnost, gol koji bi mogao da odluči o njegovoj sudbini i okolina koja ga neprestano odbacuje, samo su obruč straha u čijem stisku se iznenada našao. Sve to umnogome utiče na, nekada uspešnog golmana, odanog supruga i čoveka kojeg je čitavo društvo slavilo, te tako, već tokom prvih scena, možemo nazreti nadolazeću eskalaciju njegovih strahova, emocija i problema dugo skrivanih pod maskom smernosti koja, svakom scenom sve više i više, spada sa njegovog lica. 

Priča o strahu od penala, pažljivo skrojena od tragičnih i komičnih replika koje se međusobno prožimaju, tek je zagrebana površina stvarne priče koja za sobom ostavlja neka od najvažnijih pitanja sa kojima se današnje društvo suočava. Tako bi lik Jozefa Bloha bio tek alegorijska slika današnjeg čoveka suočenog sa pitanjima koja ga uvek prestignu, koliko god se trudio da im pobegne i negira i samo njihovo postojanje. Sputan sopstvenim nesigurnostima, okružen toliko dalekim „bliskim” ljudima koji nemaju milosti za njegove neuspehe niti utehe za njegove strahove, ovaj golman samo je predstavnik neshvaćenog čoveka, sličnog svakom od nas. 

Svaka scena iz života Jozefa Bloha predstavlja tek jedan komad stvarne drame u kojoj se morao naći svaki čovek. Svi saputnici koji iz scene u scenu prate put Jozefa Bloha od slavne prošlosti, putem neizvesne sadašnjosti, pa sve do nadolazeće budućnosti, nisu ništa drugo do personifikacije samih njegovih strahova. Svaki od likova koji, manje ili više opaženi, prolaze kroz životne lomove Jozefa Bloha predstavnik je jednog straha modernog društva, bio to strah od usamljenosti koji odlazi do samih granica razuma, lažni sjaj varljivog bračnog života, ili nedostatak pažnje i sluha za tuđe probleme. Svi likovi, tek su očovečeni predstavnici po jednog straha sa kojim se čovek današnjice suočava. Onda kada društvo izgubi sluh za pojedinca on i sam postaje nem da prizna sebi sopstvene probleme i tako ostaje samo jedan u nizu nemih dečaka izgubljenih u šumi sopstvenih strahova.

Čitava predstava mogla bi da se sažme u svega jedan minut (o čemu jasno svedoči i sat koji je pred pubikom tokom čitave predstave, a koji na početku pokazuje 19h i 30 minuta, da bi se pred sam kraj pomerio za svega minut unapred). Sve ovo nam govori da je čitav dramski tok svega jedna odlučujuća minuta u kojoj se rešava sudbina čoveka koji izlazi na crtu sopstvenom strahu. U odlučujućim momentima ispunjenim strahom, njegov um stvara čitavu priču o gubitniku odbačenom od društva, koju publika prati tokom trajanja predstave.

Golman na kraju uspeva da odbrani penal i pobeđuje svoj strah, što se simbolički predstavlja srećnim krajem priče o izgubljenom nemom dečaku, ali i video materijalima koji prate puls čitave predstave. U njima su prikazani mladi ljudi suočeni sa svojim, simbolično prikazanim, strahovima.  

Na večitom derbiju koji se vodi između čoveka i njegovih strahova, pobednik je onaj koji, iako neshvaćen, skupi hrabrost da ispusti onaj odlučujući krik i dokaže sebi samom da nije nemi i izgubljeni dečak, već pojedinac vredan pažnje i tuđeg sluha.

Ovom premijerom i zvanično je otvorena, dugo očekivana, 161. sezona Srpskog narodnog pozorišta. Ovogodišnje izdanje Infant-a završeno je 6. septembra kada je održana predstava Bitef teatra „Kao da kraj nije sasvim blizu”.

Gledamo se na tribini zvanoj pozornica!

Foto: Borislav Živkov