U sredu, 26. oktobra, u Bitef teatru i KC Magacin je održano četvrto veče 15. po redu Kondenz-a, festivala savremenog plesa i performansa i jedinog festivala u Srbiji koji se bavi ovim vidom umetnosti, na kome su kako domaći, tako i inostrani izvođači dobili priliku da publici predstave svoje poimanje današnjice kroz plesni igrokaz.
Predstava „The sound they make when no one listens”, čiji je autor brazilski plesni umetnik i koreograf Thiago Granato, koji je takođe i koautor pored plesača Arantxa Martinez i Roger Sala Reyner, izvedena je na sceni Bitef teatra, gde je ljubiteljima savremene umetnosti ostavila prostora za razmišljanje o tome da li je kultura slušanja nešto što se u modernom društvu trajno izgubilo.
Istraživački rad na predstavi počinje 2019. godine tokom rezidencije StationOne u Beogradu, koju organizuje Stanica Servis za savremeni ples.
Usled pandemije virusa Covid-19, rad na ovom projektu vremenom počinje da dobija delom i političke elemente, te nam prikazuje naše društvo, koje je kako navode umetnici, u ekološkoj, političkoj i personalnoj krizi.
Potpuni mrak na početku predstave nas natera da se zapitamo da li je predstava već otpočela i da li u tmini i gluvoj tišini i mi sami predstavljamo aktere u istoj svojim disanjem, gutanjem knedle u grlu nastale od neizvesnosti, šuškanjem papira, pomeranjem na sedištima u teatru ili prekrštanjem nogu.
Tu tišinu prekida jednolična pesma glasnog višeglasja i vrisaka umetnika iz tame koja stvara jezivu atmosferu, te će publika ostati na mestu ukočena s nestrpljenjem čekajući paljenje svetala.
Minimalistička scenografija nam stavlja fokus upravo na plesače, odnosno njihovih tela u korespondenciji sa intenzivnim zvukom i svetlima koja su usmerena samo na centralni deo scene.
Glavni rekvizit tokom čitavog nastupa bile su tri šipke, koje su plesači držali u rukama. U razgovoru sa glumcima saznajemo da te šipka predstavlja telo, dok je telo glumaca zapravo fascija koja je tu da integriše sve elemente u tom telu. Svetlost i zvuk su takođe elementi tog tela, i sva četiri elementa moraju funkcionisati zajedno.
Jedan od ključnih momenata u predstavi jeste upravo kada plesačica ostaje bez svog tela koje predstavlja oklop njenoj fisciji, te se u načinu njenog izvođenja, odnosno u pokretima primećuje nepravilnost tela, teturanjem po sceni i lutanjem u haosu koji je oko nje sve do trenutka kada ponovo dolazi do svog oklopa i telo dobija svoj prvobitan oblik.
„Ekološka kriza ne mora da se vidi samo u prirodi, nju možemo naći i u međuljudskim odnosima”, kaže jedan od članova tima, i time nam objašnjava da je haos na sceni proizašao ne iz prirode, već iz socijalnog okruženja, koje je zatrovano međusobnim udaljavanjem ljudi, lošom komunikacijom, skraćivanjem reči prilikom govora, vođenja frazom „gledaj samo u svoje dvorište” i izolovanošću pojedinaca koje je na rubu egzistencije i granici između socijalizacije i eskapizma.
Na sceni to imamo prikazano u drugom ključnom trenutku, a to je kada plesači odlučuju da će svako od njih uložiti ono što ima, i poput arhitekti i graditelja pokušati da napravi zajedno nešto veće i plemenitije. U trenutku spajanja vrhova njihovih šipki, bela svetla zamenjuju crvena, te oni hodanjem u krug po sceni pokušavaju da formiraju odgovarajući oblik svojim telima, odnosno šipkama, ali posle izvesnog broja pokušaja, opet se okreće svako samo sebi, i otada više nema međusobnog slušanja.
Tako je ostalo do ponovnog mraka, tišine i haosa koji je progutao čitavu salu, obeležavajući kraj performansa.
Čitava plesna izvedba ostavlja izuzetno jak utisak na publiku i dopire do nje budeći različite emocije u čitavom gledalištu, te je ta tišina zamenjena velikim i zasluženim aplauzom na kraju, tako da je bilo neprimetno da je predstava izvedena uz mnoge tehničke poteškoće, što ćemo takođe saznati iz razgovora sa glumcima nakon nastupa.
Foto: Vladimir Opsenica
.jpg&w=384&q=90)
