Pozorište Mladih u Novom Sadu je u sredu, sedmog decembra, ugostilo dugo očekivanu „Hasanaginicu” u režiji Dušana Tuzlančića i u koprodukciji Gradskog pozorišta „Semberija“ iz Bijeljine i Narodnog pozorišta Republike Srpske, dok glavne uloge tumače gostujući glumci iz Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
Punu salu većinski čine đaci srednjih škola i njihovi profesori koji su došli da bi bolje doživeli obavezno štivo iz srpskog jezika i književnosti (a možda i da bi dobili petice za prisustvo). Bilo kako bilo, svakako su učinili ovo iskustvo zanimljivijim svojim vrpoljenjem, povremenim dobacivanjem i smijuljenjem koje je prekinuto početkom predstave. Po ulasku Muse (Nenad Blagojević), Huse (Dušan Ranković), Sulje (Ognjen Kopuz) i Ahmeda (Ivan Petrović), pali se svetlo zelene boje koje se menja svakom sledećom scenom i tim načinom zadaje njen ton. Iz njihovog razgovora, koji je bio prilično nerazumljiv u početku, shvatamo da se oni nalaze u bolnici kao čuvari Hasanage (Milan Kovačević) i svoju dosadu ubijaju neobaveznim „dečačkim”, ali i pogrdnim čavrljanjem. Već u drugoj sceni radnja kreće da se zahuktava, Hasanaga oštro odlučuje da izbaci Hasanaginicu, svoju ženu i majku njegove dece, iz kuće jer ga nije posetila u bolnici, iako je to protivzakonito. Ta odluka budi snažne emocije u Hasanaginici, koju igra maestralna Bojana Milanović, koje publika proživljava rame uz rame sa njom. U početku začuđenje, neverica i strah za bebu, a kasnijim tokom radnje neobuzdani bes, nostalgija za životom koji je nekada imala i na kraju pomirenje.
Scenografija je vrlo jednostavna, sa samo jednim velikim belim trouglom koji je delom napunjen vodom. Na njemu likovi sede, peru noge i umivaju se, kupaju, ali on služi i kao simbol za pročišćavanje tela i duše kada je Hasanaginica u pitanju. Njene najvažnije scene dešavaju se u vodi, kao da ona služi da je gura napred, da je očisti od svih nepravdi koje su joj nanete. U vodi je bez dlake na jeziku, oslobađa se stida i sramote i oseća da ima pravo da po prvi put napravi sopstvenu odluku i da zatraži da vidi svoje dete poslednji put pre nego što se opet uda protiv svoje volje.
Za razliku od svedene scenografije, na kostimu se nije štedelo. Simpatične vojničke uniforme, jednostavne i efektne haljine i cipele, bela odela i šeširi krasili su pozornicu. Ipak najupečatljiviji kostim bila je Hasanaginicina venčanica koja je gotovo trouglasta, kao i geometrijski motiv scenografije. Muzika Vlatka Stefanovskog skoro se neprimetno uvlači u tok radnje, dok na kraju ne postane sastavni deo predstave i budi jezu među publikom. Scenografiju potpisuje Marija Kalabić, a za kostime su zaslužne Marina Sremac i Jasmina Radujko. Svakako ne treba zanemariti dobro odrađen scenski pokret za koji je zaslužan Igor Greksa.
Priča o Hasanaginici prikazana je mnoštvo puta u pozorištu kroz vizuru reditelja kao što su Andraš Urban, Jagoš Marković i mnogi drugi. No za razliku od Urbanove, Tuzlančićeva Hasanaginica je klasična, neizmenjena, vrlo svedena i jednostavna. Kako je napisano, tako je urađeno i tim se ne može suštinski pogrešiti, a svakako valja pogledati. Premijera predstave u Bijeljini održana je 20. oktobra, a u Banjoj Luci 9. decembara.
Foto: Narodno pozorište Republike Srpske
