Sterijino pozorje prešlo je polovinu puta svog ovogodišnjeg izdanja, te je publika, sedme večeri po redu, imala priliku da na sceni „Jovan Đorđević” isprati dramsko ostvarenje rediteljke Milice Kralj, rađeno prema tekstu Jelene Kajgo. „Rolerkoster” je zavrteo emocije publike, sprovodeći ih dugim stazama od melanholije do smeha. Kroz skoro dva sata trajanja predstave, publika je prodrla do središta pulsa jedne istinske porodične priče.
Na samom početku radnje na sceni se utiskuje jasna paralela po kojoj će se kretati sve potonje replike likova. Naime, vremenski tok, izgrađeni karakteri i čitava scenska postavka teče po sistemu oštrih opozicija koje teku ravnomerno i gotovo odvojeno, bez ijedne kulminativne tačke. Tako se pred publikom, od samog početka na kojem prisustvuje jednoj svadbenoj proslavi, ocrtavaju opozitni parovi: tradicija- (post)modernistično društvo, priroda- tehnologija, kao i različite oscilacije u verskim opredeljenjima dramskih aktera. Prema toj, na početku pojašnjenoj „formuli” opozicija, grana se sva naredna radnja, ispunjena napetošću dve suprotstavljene strane, čije je antiteze savremena civilizacija učinila nepremostivim.
Nekoliko najznačajnijih događaja u istoriji jedne „standardne” porodice pretače se, putem komičnih replika likova, i izliva u zastranele tokove kojima ovovremeni čovek poima sve ono čime je okružen, bilo ono delo prirode, tradicije ili njega samog. Sa individualnog plana radnja se reflektuje na duboke društvene jame po kojima već decenijama (ne)mirno obitava humanizam, čekajući da mu pomoć pruži isti onaj dlan koji ga je tu i doveo: čovečiji. Paradoksalnost na kojoj niče čitava savremena kultura najbolje se ogleda u jasnoj činjenici da je tiranin svih ljudskih vrednosti upravo čovek, te ovi pasaži scena lišeni klasičnih dramskih zapleta svoje duhovite replike prožimaju britkim razobličavanjem bezmalo svih potojećih „kultova” sadašnjice.
Glavninu dramskog zapleta zauzima implicitno predstavljen sukob poimanja sveta iz vizure tradicijom izgrađenog čoveka (personifikovanog likom simpatične sredovečne žene Ljiljane) koji se postavlja nasuprot osavremenjenim vrednostima materijalnim bojama bojenog dvadesetprvovekovnog čoveka (simbolično predstavljenog dehumanizovanim načinom života milionskog grada u kojem je svako usamljen zbog sopstvene osamljenosti).
Mesne opozicije su takođe jasno iznijansirane, te pomenutom mnogoljudnom hladnom gradu s one strane kontinenta kontrastiraju tople slike nekadašnje Jugoslavije, koje u glavnoj junakinji bude melanholična sećanja na mladost minulu u vremenu u kome reč „empatija” nije ostala potpuno ispražnjena od značenja.
Klimaks novovekovne atmosfere apsurda predstavljen je scenom u kojem Šila (kućni robot, alegoreza nastupajućeg kraha do kog neminovno vodi novotehnološki napredak) iskazuje više ljudskolikih osećanja nego mnoštvo likova zalutalih u bespućima višemilionskih otuđenosti. Ta scena do kraja dehumanizuje načeto društvo, demontirajući sve sklopove nekadašnjeg čoveka, odgajanog po principima ljudskih, a ne materijalnih vrednosti.
Mnoga pitanja otvorena su u jednom krugu rolerkostera. Večite samonametnute verske, nacionalne i rasne diferencijacije, produbljene krizom humanističkih vrednosti, točak civilizacije okreću unazad, obmanjujući čoveka zaslepljenog prividima njihove neophodnosti. Simbolična projekcija prozorskih okana kroz koje se oslikava sav užas kojim su ispunjeni progresi savremenog društva, podseća nas da, iako je scena odavno uzurpirana apsurdnim idejama novotehnološkog veka, iza kulisa nas još uvek posmatraju tradicionalne vrednosti uvek spremne za novi kompromis. A samo on bi mogao da nas odvrati od prilaska granici, iza koje nas ne očekuje novi vidik, već provalija.
Večeras ponovo pratimo dve predstave. Prvo će se, sa početkom u 19 h odigrati repriza sinoć odigrane predstave „Bludni dani kuratog Džonija”, a ukoliko pođete na autobus koji u 17 h kreće put Beograda, u 19.30 imaćete priliku da, u beogradskom Narodnom pozorištu, ispratite predstavu „Godine vrana”.
Foto: Boško Đorđević
.jpg&w=384&q=90)
